ARHIJEREJSKO NAMESNIŠTVO MLAVSKO
12304 Ranovac
Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla
Podignuta je 1874 godine. Parohijski dom 1990 godine a sala 2000 godine. Parohiju Ranovačku čine Kladurovo i Ranovac.
Paroh - protojerej Sima Jovkić, rodjen 1957 godine, rukopoložen 1980 godine.
Crkveni telefon ++381(0)12-341-218
Manastir Vavedenje
Reč je o manastiru koji je postojao na ataru srednjovekovnog sela Pađina. Zabeležen je samo u vreme Murata 3, 1574-1595 kada je imao dva monaha i obavezu da plaća porez od 352 akče godišnje. Bio je nešto sisromašniji po imovnom stanju od susednog manastira Gršljan. U poreskom popisu iz 1467 godine selo Pađin se ne pominje, pa možemo predpostaviti da je nestalo kasnije, možda kao i stočarsko naselje, i da je nestalo već krajem 16 veka. Danas se u Ranovcu nalaze dva potesa čiji nazivi podsećaju na to srednjovekovno naselje. Mala pađina i Pađinsko polje. Danas tamo nema nikakvih tragova manastira, niti ima bilo kakvog sećanja na njega. Najverovatnije je bio na prostoru gde se sastaju Pađinsko polje i brdo, u bliz8ini jednog od izvora. Ozbiljna arheološka istraživanja svakako bi otkirla tragove ovog drevnog manastira.
Manastir Gršljan
Kraj sela Gršljan u mlavskoj nahiji turski poreznici su za vreme Murata III, u drugoj polovini 16 veka, u svoj defter upisali Manastiri bez beleženja njegove posvete, i zadužili ga sa 400 akči poreza godišnje. To je jedini pisani trag o postojanju ove stare srpske svetinje. Manastir je spadao u imovinom siromašnije bogomoljen i u tom pogledu bio znatno iza Gornjaka, Tumana, Vitovinice, Peščaniceo idr. U selu Melnici na rubu njegovog atara prema istoku nalazi se poveći posed Gršljane. On zahvata prostranu visoravan a deo na desnoj strani puta Petrovac - Kučajna, koji prolazi kroz Gršljane, naziva se Crkvište. Stanoviništvo ništa nezna da kaže o toj današnjoj crkvi. Preci današnjih Melničana, vlasi i srbi koji su se kasnije povlašili nisu zatekli manastir, sudeći po tome da ni jedan podatak o njemu nije sačuvan u kolektivnom pamćenju. Prvi doseljenici Višćezi iz Almaša u Rumuniji kako je zapisao Ljubomir Jovanović ( Mlava ), kao i nešto docnije pristigli Budimirovići iz Srpskog sela Viteževa u Moravi došli su oko 1700 godine što znači da je manastiri porušen pre njihovog doseljavanja odnosno u 16 ili 17 veku.
Kroz Gršljane je inače vodio značajan put do Kučajne, pa preko Preteže polja u Ranovcu gde su se još krajem 19 veka videli tragovi starih rudišta. To govori da manastir nije slučajno tu podignut, kao i ostali manastiri na ovom rudama bogatom prostoru i navodi na pretpostavku da mu je ktitor bio neko od ljudi vezanih za rudokope.
To vreme uspona i sjaja Srpske države, srpske crkve i kulture, čemu je Braničevo mnogo doprinelo, na žalost i dalje leži u zapećku istorije, jer izostaju obiljnija i sistematičnija arheološka i istoriografska istraživanja.
Manastir Jakovljev
Остаци овог најстаријег нама познатог манастира у Браничеву налазе се у селу Рановцу код Петровца на Млави. Тамо и данас постоје локалитети Јаковљево брдо и Јаковљев манастир, ниже ко јег је Јаковљев извор. Почетком 20. века темељи цркве су били још увек добро видљиви, а Љубомир Јовановић је у својој књизи Млава записао да је њена дужина износила 15, ширина 5, а код певница 7 метара, док је дебљина зидова достизала 80 сантиметара. Видели су се и остаци старог конака, док су на брду били још приметни трагови манастирског подрума. П едесетак метара ниже манастира био је свети извор, на који је народ вековима долазио са свих страна.
Мада је у колективном памћењу становништва сачувано тек неколико микронима везаних за ову средњевековну богомољу, о њој у Рановцу нису знали готово ништа ни почетком 20. века, што значи да је манастир порушен пре њиховог досељавања. Село је, по свој прилици, почело да се обнавља крајем 17. века када су у њега пристигли Власи и Срби који су касније прихватили влашки језик и обичаје и од ретких старинаца сазнали само понешто и о Јаковљевом и о другим манастирима уоколо.
Плоча са записом ктитора овог манастира
Манастир био посвећен апостолима Јакову и Петру
Као многи други манастири посвећени двојици светитеља, у овом случају Светом Јакову и Светом Петру, и овај манастир остао је упамћен по првопоменутом свецу – Јакову.
У средњевековном Браничеву, према познатим историјским изворима, такву посвету је имао само један манастир: управо овај. На њему је била она мермерна плоча, што се сада налази у манастиру Витовници и на којој су исклесан подаци о ктитору, посвети и времену градње. Текст је исписан на старосрпском и јерменском језику. Јерменски запис прочитала је и превела према препису Ђурђа Бошковића јерменска научница С. Дер Нерсесијан, стручњак за средњевековну уметност, и то саопштила на Шестом међународном византолошком конгресу у Паризу 1948. године. Плочу је, према њеном преводу, поставио у свом манастиру Јерменин Блад 667. јерменске године, што значи 1218. хришћанске и посветио апостолима Јакову и Петру. Сличан текст је и на старосрпском.
Не зна се када је манастир порушен. По свој прилици то се догодило до прве половине 17. века.
Како је Бладова плоча одавде стигла у Витовницу
Шта се десило са плочом ктитора Блада сазнајемо даље из извештаја лицејских питомаца које је на студијском путовању предводио њихов професор Јосиф Панчић 1863. године. Они су од становника села Ждрело сазнали да је плоча била у тамошњем манастиру св. Петра и Павла, а да је после његовог рушења пренесена у Витовницу. Судећи по томе Јаковљев манастир је порушен раније, док је манастир код Ждрела страдао највероватније крајем 17. или почетком 18. века, у време аустријско-турских сукоба.
Бладова плоча остала је извесно време на рушевинама манастира св. Петра и Павла и половином 19. века уграђена је у северни зид припрате манастира Витовница, где се и данас налази.
Манастириште, на десној страни реке Витовнице, у брду, покрива сада густа шума, и ништа на том месту не подсећа на време када је ту био овај прастари манастир са конацима, виноградима, воћњацима и баштама поред лепе и чисте реке. Сада је то запуштен предео на крају Рановца, идући према Аљудову.
На жалост, на манастиришту ниједан камен није остао. Део су, према колективном памћењу мештана, однели Турци и њиме саградили своју караулу недалеко одатле, а део су развукли људи из околине.
Ови веома лепи предели у долини реке Витовнице били су у средњем веку стециште рудара, ливаца, ковача, предузимача, администратора, трговаца, али и станиште земљорадника и сточара, који су сав тај свет снабдевали храном. Јаковљев манастир је могао да подигне неко од значајнијих трговаца, рударских стручњака или предузимача, што је јамачно и био његов ктитор – Јерменин Блад.
Свети извор се налазио педесетак метара ниже манастира и привлачио је болеснике са разних страна својом лековитошћу. Веровало се да лечи од грознице и да враћа снагу болеснима. Сада се једва може пронаћи у шуми и шибљу, засут земљом.
Обележавање места где је био Јаковљев манастир макар само постављањем крста и натписа са подацима о њему, био би Богоугодно дело и гест дужан поштовања . Јер, то је, како сада знамо, био први манастир у Браничеву.
www.pravoslavlje.nl webmaster@pravoslavlje.nl
Copyright © 2005 -