MANASTIR BERKASOVO, ŠID - WWW.PRAVOSLAVLJE.NL

Манастир Дубрава
на Увцу

Pošto o manastiru Dubrava nema nekih sredjenih podataka, prenosim manje ili više skraćene delove tekstova iz izvora koji su pronadjeni na Internetu.

‘’U kanjonu Uvca otkopane ruševine manastira Dubrava’’
Otkopavajući ruševine manastira Dubrava, u čajetinskom selu Dobroselica i kanjonu Uvca, ekipa arheologa Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva otkrila je ostavu novca sa 260 mletačkih zlatnika iz 17. veka. Pretpostavke da je blago u platnenoj vrećici skriveno 1.697 godine u bežaniji kaluđera od turske odmazde. Izuzetno dobro očuvani zlatnici su nađeni na 80 santimetara dubine zemlje i šuta u oltaru ruševina srednjovekovnog manastira u donedavno nedođiji na južnim padinama Zlatibora...
- Zlatnici su otkriveni u zemlji, nije bilo keramičke ili neke druge posude, pretpostavljamo da su bili u platnenoj vrećici, koja je istrulila, - kaže Gordana Tošić, arheolog, rukovodilac istraživanja.

Dubrava je treća bogomolja u donjem toku Uvca, a šesta u blizini reke koja je kičma Starog Vlaha, čiji su ostaci i temelji istraženi u poslednjoj deceniji.

Tri veka je Dubrava čamila u nedođiji, slušala huk Uvca, pod stoletnim hrastovima čuvala tragove prošlosti, dozivajući neimare da joj vrate stari sjaj. I dočekala da uđe na velika vrata.
- Iskopavnje ostave novca sa 260 mletačkih zlatnika iz 17. veka, skrivene u oltaru Dubrave najverovatnije 1.697. godine u vreme bežanije od turske odmazde, na sličan način kao i riznica manastira Banja, od izuzetnog je značaja, kako u naučom pogledu, tako i u svakom drugom. Ovaj redak nalaz dragocenosti značajan je i za prezentaciju i popularizaciju ovog svetog mesta i obogaćivanje turističke ponude Zlatibora,- ocenjuje Gordana Tošić.

Nema istorijskih podataka ko je ktitor Dubrave, kad je podignuta jednobrodna crkva sa polukružnom apsidom, veličine 5,50 sa 7,50 metara i kasnije dozidanom pripratom, kao i konacima, ali je sigurno da pripada srednjem veku, da ju je gradio neko od lokalnih vlastelina i da je bila metoh Banje. Sigurno je i to, kako smatra Gordana Tošić, da je ceo projekat obnove Dubrave, budućeg ženskog manastira i metoha pre neku godinu obnovljenog Uvca u Žičkoj eparhiji - pravi podvig. Zapustele ruševine okupile su ekipu agilnih za vaskrs svetinje na 29 kilometara od centra Zlatibora, od čega je 13 kilometara makadama. - Do Dubrave se moglo samo kozjom stazom i nešto doneti o sebi ili na konju. Za dve godine smo doveli vodu i prokopali devet kilometara puta iz sela Stublo niz vrleti ispod Tornika. Srbin iz Amerike, koji želi da ostane anoniman, darovao je za put 15.000 dolara, hoće da obnovi manastirsku crkvu i ukrasi je freskama, a nama ostaje da zidamo konake, - vele monah Danilo i Dobrivoje Knežević, predsednik Odbora za obnovu.

Ekipa Narodnog muzeja iz Užica pre 11 godina otkopala je ostatke crkve Janje u Rutošima, već sledeće godine i manastira Uvac, u selu Stublu, na padinama Zlatibora. Prošle godine su arheolozi kraljevačkog Zavoda istraživali manastirski kompleks Dubnica u Božetićima i otkrili temelje dve crkve u Radoinji.

Obnavljanje i vraćanje u život svetinja - otvara put daljim istraživanjima, razgrće tamu vekova, unosi tračak svetlosti u duboki mrak naše prošlosti. Istraživačko-konzervatorski radovi na Uvcu od 1994-1998. godine i knjiga “Mananstir Uvac, istorija i sudbina”, Dragiše Milosavljevića, istoričara umetnosti, direktora užičkog Muzeja, pokazali su da su svetinje u kanjonu Uvca u prošlosti imale značajnu duhovnu i kulturnu ulogu, a oko njih je bujao i ekonomski život. Bogato spomeničko nasleđe, velika baština pravoslavnih crkava i manastira su i pokazatelj ogromne graditeljske snage predaka i monumentalna svedočanstva bez kojih bi istoriografija jugozapadne Srbije bila danas neuporedivo siromašnija. U gustoj tami zaborava i mraka još uvek su njihovi ktitori, malo je podataka i ostataka materijalne kulture iz vremena trajanja. Malo ili nimalo se zna o nedaćama, usudima, paljenjima i razaranjima u vreme turske okupacije srpskih zemalja i o tome kako su kaonačno zapusteli krajem 17. veka, a vremenom su izbledele i legende...
Još uvek su u tami istorijskog zaborava, zarasle u šipražje i skrivene ruševine manastira Ojkovica, te brojna crkvišta u srednjem i gornjem toku Uvca... Država izdvaja skromna sredstva za istraživanja, arheolozi i obnovitelji starih zadužbina se dovijaju, nailaze na pomoć dobrih ljudi...

(Sa sajta Nova Varoš Online, 04.06.2004.)

‘’MANASTIR DUBRAVA SE PONOVO RAĐA

Tamo gde su do pre osam godina jedino svraćali orlovi održana je prva liturgija u novosagrađenoj manastirskoj crkvi posvećenoj svetom Vasiliju Ostroškom

“Danas” je bila minula subota, Dan svetog Vasilija Ostroškog. “Srce” je bilo igumana Danila, Velikog čoveka, svetogorskog iskušenika, uvačkog usamljenika. “Brda” su se izdizala iznad kanjona rečice Uvac, pored manastira Dubrava, tamo, daleko, u zlatiborskoj nedođiji, 30 kilometara od hotelskog sjaja..

Tamo gde su do pre osam godina jedino svraćali orlovi, a druge ovomajske subote održana je prva sveta liturgija u novosagrađenoj manastirskoj crkvi posvećenoj svetom Vasiliju Ostroškom.
Pre osam godina

Tačno pre osam godina monah Danilo Plavšić je u jednoj isposnici manastira Studenica usnio pokojnog srpskog patrijaha Germana koji mu je glasom punim nade dao sveti zadatak: “U kanjonu Uvca nekad je bila srpska svetinja - manastir Dubrava. Tu, u tim ruševinama, ima veliko blago, ima svega… Voleo bi da odeš tamo, da nađeš to blago, da obnoviš manastir, da u njega dođe mnogo ljudi...”

Danilo je poslušao Germana i posle nekoliko meseci svio je svoje isposničko gnezdo na jednoj zaravni u kanjonu Uvca, nedaleko od zatrpanih ruševina zaboravljenog manastira. Posle pet godina našao je 260 mletačkih zlatnika zakopanih u zemlji ispod oltara nekadašnje manastirske crkve, a posle osam godina služio je prvu liturgiju ispred novosagrađene crkve, sve uz blagomilostive poglede nekoliko stotina vernika.

- Danas je ispunjeno ono što mi je Božjom voljom dato pre osam godina - dodade Danilo.
Čovek s perom zapisa reči, stojeći skoro na istom mestu na kojem je stajao i pre pet godina kad je upoznao Danila i kad je zapisao sve njegove želje o obnovi manastira, i kad su kasnije te želje čitali mnogi čitaoci “Vesti”, i kad su supružnici Goran i Ana Stojanović iz Amerike i kapom i srcem počeli da pomažu obnovu manastira.

- Izgradnju ovog hrama posvećenog svetom Vasiliju Ostroškom najviše su pomogli Goran i Ana Stojanović iz Amerike. U sklopu obnove manastira, započeli smo radove na obnovi temelja stare manstirske crkve posvećene svetom Pantelejmonu. Obnovu stare crkve najviše pomaže Ministarstvo za kulturu. Samo, molim vas da napišete i da su svoj veliki doprinos u obnovi manastira dali i novinari Zoran Šaponjić i Zoran Tmušić - zamolio je Dobrivoje Knežević.

Zbog svega onoga što je uradio u kanjonu Uvca u poslednjih osam godina, a najviše zbog toga što su se posle tri veka u tom kanjonu začula zvona, začula reč Božja, zaplakala deca, nasmejali ljudi, zamirisao tamjan, zamirisala ljuta rakija, prasnuo smeh, čula momačka želja, postavila sofra, monah Danilo je zaslužio da se njegov lik nađe naslikan na platnima, a i na zidovima.

Leta 1999. godine Danilo je svio svoje monaško gnezdo u Dubravi, u jednoj drvenoj baraci koju mu je poklonio stari Zlatiborac Velizar Marjanović. Danima je s kandilom u ruci, između stoletnih hrastova, tražio zakopane i zaboravljene manstirske temlje, a noćima se dugo molio za ljude i zemlju. Svoju prvu monašku zimu u kanjonu Uvca Danilo je dočekao s jednim ćebetom, drugu sa starim šporetom koji su mu poklonili seljaci iz obližnjeg sela Stublo, a već treće molio se za mnogo zlatiborskih prijatelja i za što skoriji početak obnove manastira. Molitve su mu uslišene.

- Dokle je sveta i nebesa nema većeg čoveka od našeg Danila. Evo, pre osam godina, jedva se peške, kozjom stazom, spustio na ovu zaravan, a danas je, zahvaljujući njegovom umu i rukama, ovde došlo stotine kola i skoro hiljadu ljudi - reče starina Milorad Kuzeljević iz obližnjeg sela Stublo.

Prošle subote, od ranog jutra, kolone vozila su na petom kilometru magistrale Zlatibor - Nova Varoš skretale prema selu Jablanica, a potom, silazeći s asfalta, promicale pored sela Stublo gde je vreme stalo pre stotinu i više godina, gde Uzunovići i Marići žive u drvenim kućama, bez vode, struje i sikiracije. Onda su se kolone vozila spuštale uzanim makadamskim putem prema manastiru Dubrava.

- Ovaj put u dužini od skoro deset kilometara napravila je vojska. Samo, neka se zna: vojska to nije uradila besplatno. Vojsci je sve plaćeno novcem koji su za obnovu manastira Dubrava poslali Goran i Ana iz Amerike i još neki drugi ljudi - reče Dobrivoje Knežević, predsednik Odbora za obnovu Dubrave. ‘’ (Tekst: Z.Tmušić Izvor: VESTI.DE 15.05.2007.)

'' Svetogorski iskušenik, studenički isposnik, vraća život u opusteli deo Zlatibora

Sreli smo se jer je tako bilo određeno. Kada smo predveče stigli u pitomu uvalu, čanak sa tri strane opkoljen visokim planinskim grebenima i brzacima Uvca koji je dole hučao i penio, na zaravan iz koje je nebo otvoreno samo prema istoku, otac, monah Danilo, odahnuo je. Ispred svoje kolibe od brvana spustio se na klupu napravljenu od leskovih oblica, skinuo je monašku crnu kapu i obrisao znoj sa čela:
- Bogu hvala, stigosmo…

Pola sata pre toga, dok je sa juga udarao vetar, monah Danilo zastao je na samoj ivici žutog, prostranog zlatiborskog platoa, u dugoj monaškoj mantiji, sa ruksakom na leđima u kome je bilo malo hrane koju je tog dana nabavio u Čajetini. Rukom je pokazao komad pitome zemlje, duboko u provaliji koja se otvarala ispod nogu, na kojoj se jedva naziralo par koliba, i malo dalje od njih retka listopadna šuma.

- Pogledaj one kose koje se spuštaju prema Uvcu, one grebene, vidiš li kako prave krst, onde, u onom krstu je manastir Dubrava… Taj krst neki mogu da vide, neki mogu da gledaju a da ništa ne vide…

Još sat dobrog hoda ranije iza nas su ostale poslednje nastanjene kuće zlatiborskog sela Stublo i retki starci ili starice u crnini koje su s vremena na vreme sa stadima ovaca izbijale iza bregova i gubile se ka potocima.

Sa ivice platoa, sa livade opkoljene leskama, prostrane tek za dve kolibe, nizbrdo, ka manastiru krenuli smo grebenom dugim barem 300 metara, stazom koju zna samo monah Danilo. Ćutali smo i spuštali se, s kamena na kamen, s litice na liticu, rukama se držeći za oštro stenje koje je cepalo dlanove i đonove cipela…

Na sredini grebena, dok se sa jedne i druge strane u provaliji videla uska, svetla traka Uvca u kojoj se ogledalo kasno popodnevno nebo, zastali smo:

- Ovom stazom vraćam se u moju kolibu kad odem do manastira Uvac - prozborio je monah Danilo a onda ponovo utonuo u svoju ćutnju.

U obnovljeni manastir Uvac, nizvodno u kanjonu, otac Danilo stigao je 1999. godine iz isposnice Svetog Save manastira Studenica. Pre toga, monah Danilo bio je iskušenik na Svetoj Gori, tamo se i zamonašio, ostao čitavih deset godina, a onda se vratio u Srbiju.

Iz manastira Uvac put ga je 2.000. godine doveo do ruševina manastira Dubrava, istog trenutka rešio je da ostane kraj ruševina, sat i po hoda od najbližih kuća, od tada je kraj Uvca… Sam sa planinom, rekom, svojim mislima i Bogom. Dobrih tri sata peške, svakih petnaestak ili dvadeset dana, sem ako nema kakvog drugog posla, ode do prvih kuća sela Jablanica, dalje se prebaci do Čajetine, tek da kupi malo hrane ili kakvu drugu potrepštinu.

Sa kamena na kamen, stazom nad liticom, širokom ponegde toliko da tek stopalo može da stane, silazili smo i ćutali. Tako sve dok iza jednog ispupčenja u steni, još visoko iznad Uvca, pred nama nije pukla široka zaravan, kao toplo majčinsko krilo, i u njoj, sad se već sasvim dobro videlo, pet šest razrušenih koliba brvnara a među njima jedna, prostrana kao običan zlatiborski ambar ili mljekar, jedina iz koje je kroz krov od takte virio - metalni čunak. Dom monaha Danila. Brzo smo posle prošli pored srušenih koliba iz kojih su poslednji posetioci davno otišli, mnogi od njih pomrli, i stigli pred Danilovu kolibu do klupe od leskovih oblica.

U toj kolibi od tankih brvana, opšivenoj sa dve strane ter - papirom otac Danilo prezimio je i prošlu i pretprošlu zimu.

- Imam ja šporet unutra, doneli smo ga na rukama odozgo, stazom, mala prostorija pa se unutra brzo zagreje…

Unutra pored šporeta, u polumraku kolibe nazirao se krevet i preko njega zategnuta ponjava, iznad kreveta krst i polica sa knjigama, dole iza visokog praga i niskih vrata čisti pod.

Ja, grešnik, pitao sam ispred kolibe, kako je bez struje i svetla proveo zimu, duge noći, kad okolo kilometrima nikoga nema. Nasmejao se, škrto. Onda još škrtije progovorio:

- Imam unutra fenjer, imam gas i lampu. Um treba da bude uvek u molitvi i razmišljanju, treba tražiti blagodat Božju i Bog će nam dati ono što nam treba. U molitvi, razmišljanju i svakodnevnim poslovima brzo ovde prođe vreme…

Dok ne padne mrak, požurili smo do ruševina manastira Dubrava. Na stotinak metara od kolibe monaha Danila naišli smo najpre na ruševinu stare crkve, građene ko zna kada i porušene pre najmanje 300 godina. U ruševini svetinje, otac Danilo pokazao mi je očuvani deo istočnog i zapadnog zida, i na dvadesetak metara od crkve, posvećene najverovatnije svetom proroku Iliji, i ruševine konaka.

- Prvi put kada sam došao ovde, doneo sam sveću i kandilo, okadio manastir, a onda sam krenuo do brdašceta Glavica iznad ruševina. I, na tom putu desilo mi se nešto čudno, kao da sam se na trenutak izgubio, kao da nisam na tren bio u svom telu, kao da to nisam bio ja… Kad sam došao sebi, prekrstio sam se, i tada sam rešio da se posvetim ponovnom podizanju ove svetinje… - poverio mi je monah Danilo dok smo stajali iznad ruševina.

Od tog dana otac Danilo, sa blagoslovom vladike žičkog, počeo je pripreme za obnovu manastira. Uspeo je da organizuje probijanje puta preko Zlatibora i vrletnim kanjonom Uvca, šest kilometara puta prokopano je ponajviše zahvaljujući pomoći vojske, trudom Dobrivoja Kneževića i njegove porodice iz Dobroselice. Do manastira je još manje od pola kilometra i taj deo pripadnici Vojske Srbije, nada se otac, završiće ovog leta. Četvorica Zlatiboraca, Dušan Jovanović, Branimir, Ranko i Mićula Stanković iz Donjeg Sela, manastiru su poklonili hektar i po zemlje, novac dobrotvora pristiže na račun otvoren u Jubanci…

- Svakom ljudskom stvoru Bog je namenio neku dužnost i neki posao. Ja se u poslu koji sam započeo nadam iznad svega u Božju pomoć i blagodat, a onda i u pomoć dobrih ljudi. Čim se manastir obnovi, oživeće i ovo mesto, služiće se svete liturgije, pominjaće se ponovo upokojeni kojima se ovde ni grob ne zna… - pričao je otac Danilo dok su mu oči, u predvečerje, dok je sunce zamicalo za zlatiborska brda, svetlele sjajem punim radosti i nade da će u svojoj nameri uspeti.

Kad izgradi mali konak i crkvu, ispričao mi je, kolibu u kojoj je sada i koja je vlasništvo Velizara Marjanovića, uz saglasnost vlasnika, preneće iznad konaka, da u njoj nastavi svoj monaški život.

Brzo smo morali da se rastanemo. Ja sam otišao uz greben, stazom kojom su pre 300 ili 400 godina išli monasi Dubrave, otac Danilo ostao je dole u svečanoj, tihoj samoći, punoj pesme ptica koje su pratile sunce na zalasku. Ostao je sam, sa svojim molitvama i razmišljanjima, u nekom drugom, posebnom, ali lepom svetu samoće i posvećenosti Bogu… Monah Danilo, uvački osamljenik.''

(Z. Šaponjić, GLAS JAVNOSTI 18. 4. 2003.)

Za manastir Dubrava skreće se sa magistralnog puta Užice – Prijepolje oko 4 km. posle Partizanskih (Kraljevih) voda, prateći putokaze za manastir Uvac. Prolazi se ispod skijališta na Torniku i nakon oko 14 km. asfaltnog puta stiže se do odvajanja puta za manastir. Put je makadamski, oko 8 km. ali ne toliko težak kao put za manastir Uvac.