МАНАСТИР ДРАГОВИЋ
Уз манастире Крку и Крупу манастир Драговић је кроз дуги низ вјекова био духовни
ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14. вијека,
неколико година послије Косовске битке,
1395. Смјештен уз
ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу, у више је наврата доживљавао
ружна и тешка времена. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Уз то,упознао
је неколико тешких најезда инородних и иновјерних, након чега је за извјесно
вријеме запушћивао. Године 1480. турска навала га је опустошила и разагнала
монахе којекуда. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен.
Нешто више од сто година касније, 1590., његови монаси гоњени гладном годином,
обрели су се у манастиру Грабовцу, у данашњој Мађарској, који су 35 година
раније основала њихова манастирска сабраћа, гоњена такође тешким приликама у
злим временима. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694.
обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је стигла нова
биједа; пред турском најездом монаси су напустили манастир.
Млетачка влада их је прихватила и осугурала им смјештај у селу Брибиру и ту им
дала земљиште за нови манастир и око 50 јутара земље код Кистања.
Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку
власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир, а њихову црквицу су
послије упокојења епископа Никодима, дакле ону код Брибира, присвојили
римокатолици.
Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту
понукали су манастирску братију да измјесте манастир на боље мјесто. По дозволи
млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео.
Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио
игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа
1867. г.
Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи
манастирског љетописаца који је записао: "Од свих манастира Драговић је среће
најхудије". Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини
манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из
плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.
Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995,године и
подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен.
Мада је имао изразиту ненаклоњеност историјске судбине, Драговић је до 1995.
године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености.Ту се могао
видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у
Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653.
итд. Радозналци ће се обрадовати и кратким записима Доситеја Обрадовића, који је
на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније и
његов сабрат по перу велики српски пјесник Лаза Костић, као и његов пријатељ
српски писац Симо Матавуљ.
У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из
1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу
осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.
Бројни су заслужници за обнову и напредак манастира Драговића. Да поменемо само
неке: то су Викентије Стоисављевић, Стефан, Јеротеј Ковачевић, Леонтије
Милковић, Георгије Адамовић, Стефан Дубајић, Иларион Торбица, Севастијан Јовић
итд. За обнову и напредак манастира особито су заслужни епископи Никодим
Бусовић, Стефан Љубибратић, Данило Пантелић, а у најновије доба, у овом времену
епископ Далматински Г.Г. Фотије. Његовим настојањем манастир се обнавља и
извјесно је да да ће он добити стари сјај и умножено братство, које ће као и
њихови претходници служити Богу и народу.
www.pravoslavlje.nl webmaster@pravoslavlje.nl
Copyright © 2005 -