MANASTIR GRADAC - WWW.PRAVOSLAVLJE.NL

Назив места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку, највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци. Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег средњовековног манастира, постојала црква.
Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.
Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.

Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.
Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.

Стабилна ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела врхунског уметничког домета.

Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.
Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности, наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.

Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи- водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би ову предпоставку потврђивали.

Испред Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма (на сликама под плавом пластичном настрешницом коју су поставили археолози). Зид његове апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално градитељство имало замаха.

Чињеница да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским православним манастирима.

(Горњи текст су изводи са сајта манастира Градац)

Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana.
Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001).

Манастир је сада женски.

Манастир Градац је на нас оставио утисак врло стручно естетски обликоване и врло лепо одржаване целине.

Jelena Anžujska (1230. - 1314.), supruga srpskog kralja Stefana Uroša I (vladao 1243-1276) i majka kraljeva Dragutina i Milituna.
Njeno poreklo nije tačno utvrđeno, ali je poznato da je u srodstvu sa Karlom I, kraljem Napulja i Sicilije, koji je u pismu iz 1273. naziva rođakom.
Prezime Anžujska je posledica pogrešnog prevoda imena Anđelina, koje je ponela po vizantijskoj vladarskoj porodici Anđela.
Engleski istoričar Gordon mek Denijel utvrdio je da je ona unuka sestre Boduena II, latinskog cara Konstantinopolja.
Po ovoj teoriji, Jelena Anžujska (1237 – 1314), pravim imenom Jelena Anđelina, je kći mađarskog plemića Jovana Anđela (Angelo János), vojvode Srema, i francuske plemkinje: Matilde de Vjanden, vojvotkinje Požege i Kovina. Jelenin otac, Jovan Anđeo, bio je sin vizantijskog cara Isaka II Anđela i Margarite Mađarske, koja je bila kći kralja Bele III i Anjes de Šatijon.
Jelena je oko 1250. udata za Uroša.
Sa kraljem Urošem je imala bar četvoro dece: - Dragutin (1251-1316), srpski kralj 1276-1282; - Milutin (1253-1321), srpski kralj 1282-1321; - Stefan (?) - Brnča (?), kćerka udata za župana Đorđa.

Jedno vreme vladala je oblastima: Zeta, Trebinje, Plav i Poibarje, u periodu kada je država bila podeljena na tri dela i preostalim delovima upravljali Dragutin i Milutin.

Jelena se zamonašila u crkvi sv. Nikole u Skadru; tu je kao monahinja i umrla 8. februara 1314. Osnovala je prvu žensku školu (za plemkinje) u tadašnjoj Srbiji. Organizovala je prepisivanje knjiga na dvoru i tako proizvedene knjige je kasnije poklanjala. Korice su izrađivane kod zlatara u Kotoru .

Njen dvor nalazio se na samom rubu današnjeg Kosova i Metohije u mestu Brnjaci, na severnoj strani planine Mokra Gora, četiri kilometra uz Brnjačku reku (oblast gornji Ibar). Tu se nalazila njena čuvena škola gde su siromašnije devojke iz plemićkih porodica učile vez i ostale poslove, ali i pismenost i muziku. Osim dvorca u Brnjaku, Jelena Anžujska imala je i grad Jelač na Rogozni.

Kao i drugi Nemanjići zidala je zadužbine, najpoznatija njena zadužbina je manastir Gradac (krajem XIII veka) gde je i sahranjena, kao i crkva svetog Nikole u Skadru gde je zamonašena. Obnavljala je veliki broj svetinja, među njima i manastir svetih Sergija i Vakha na obalama reke Bojane kod Skadra. Pomagala je puno i katoličke svetinje.

Francuska princeza, a srpska kraljica Jelena Anžujska bila je jedna od najsrećnijih žena u našoj istoriji. Živela je srećno i zdravo preko 80 godina, što je u ono vreme bilo skoro nemoguće.

Pri tom, Jelena je jedina naša kraljica koja, uz vladare iz dinastije Nemanjić, ima svoje žitije, jer je ostvarila svoju misiju - izgradila je mnoge crkve, škole i bolnice i rodila je izuzetnog kralja Milutina, koji je u svakoj godini svoje vladavine podigao po jednu crkvu. (Gornji tekst je prema odrednici na Vikipediji)''Druga kraljica, koju ne vide jednako Jiriček i Ćorović je Jelena Anžujska, Francuskinja. Konstantin Jiriček piše kao da je posthumno zaljubljen u nju, otprilike kao Tolstoj u Natašu Rostov. Jiriček kaže da je Jelena Anžujska rodila Dragutina i Milutina, da je sigurno carske ili kraljevske krvi, oštroumna, dobra, darežljiva, visokomoralna i kako smo ranije na jednom mestu rekli, nadživela muža, a izgleda i jednog sina, Dragutina. Navodno je bila jednako popularna kod Srba i Latina u primorju, poštovana od obe crkve, ostavila trajnu supomenu u Duklji, obnovila čuveni grad Drivast ili Drivost. Grad su razorili Mongoli u jednom svom naletu. Podigla je katoličke crkve u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru; manastire franjevačkog reda i samo jedan srpski manastir Gradac na Ibru. Darivala katoličke manastire kod Bara, ostala do kraja života u latinskoj veri. Nagovarala muža da primi uniju sa Rimom. Uopšte, Jiriček piše o njoj kao o katoličkoj svetici.

Ćorović i drugi srpski izvori nisu skloni da Jelenu Anžujsku dižu u nebo. Vide u njoj samo jednu od bezbroj katoličkih misionara, da preobrati "šizmatičke Srbe" u jedinu spasavajuću katoličku veru. (Opet moramo da se čudimo skromnom znanju mnogih naših umnika: crkve su se zanavek razdvojile u XI veku (1054), ali ako je neko šizmatik, onda je to Rim, koji je osamstote godine (800) pored živog vizantijskog cara, krunisao Karla Velikog za cara (Englez i protestant, Vels, kaže hladno u svojoj umnoj "Istoriji sveta": "Grčko pravoslavlje je dublje i starije od latinskog katolicizma") Uzgred, car Dušan pravilno kaže u Zakoniku za katolike ("latinska jeres"). Ćorović niti Jelenu Anžujsku, niti njenog muža, Uroša I nevidi kao velike ličnosti.'' ( citat iz teksta mr Simo Živković: Politika u kraljevim ložnicama, sa sajta SRPSKO NASLEĐE - ISTORIJSKE SVESKE, 1998. )Sasvim je moguće da su romantične legende privlačnije od istorijskih činjenica, pa i danas Jelena Anžujska izaziva veliku pažnju.

''A kada je sredinom trinaestog veka stigla u kraljvinu Srbiju, njen budući muž, Uroš prvi, je u njenu čast jorgovanima posadio celu dolinu reke Ibar. Bio je to kavaljerski potez, bez premca čak i u kraljevskim krugovima.

U čast Jelene Anžujske - francuske princeze i srpske kraljice (13.vek), naslednik francuske krune NJKV princ Šarl Filip od Orleana (po krvi), počasni Vojvoda od Anžuja (po tituli), zajedno sa verenicom vojvotkinjom Dajanom de Kadavalj iz Portugala, NJKV knezom Aleksandrom Karađorđevićem (sinom kneza Pavla), kao i vitezovima Humanitarnog reda svetog Lazara od Jerusalima, predvođenim švajcarskim grofom Filipom Pikapjetrom, praćeni i primljeni od visokih crkvenih velikodostojnika SPC - došli su (2007.) u misiji obnove Doline jorgovana. Tada je zasadjeno prvih 100 sadnica, a to će predstavnici evropskog plemstva nastaviti i narednih godina .

Dolina jorgovana predstavlja ljubavno zaveštanje kralja Uroša iz 13. veka, njegovoj supruzi Jeleni Anžujskoj, francuskoj princezi i srpskoj kraljici. Jelenu Anžujsku, svoju buduću suprugu, kralj Uroš je dočekao sa rascvetalom dolinom jorgovana ispred zamka Maglić, sa željom da je svakog jutra budi miris njenog omiljenog cveća.

Ali, nakon osam vekova, u Dolini jorgovana je nestalo jorgovana! Zato je ova svečana povorka rešila da zasadi prvih sto sadnica ...“ (Odlomci teksta sa sajta 'Studentski Svet' 2007.)Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60 км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на једном делу.