Манастир Раваница
Подизање владарске задужбине у средњем веку био је државни подухват. Зато је одлуку о подизању главне Лазареве задужбине, у којој ће бити и његова гробница, по једном родослову, донео српски Државни сабор 1375. године, када је Јефрем изабран за патријарха српског. Код избора локације за нов манастир, увек се водило рачуна да место има здрав ваздух, добру воду и лепу природу која сама побуђује човека на дивљење Творцу. Погодно место нађено је испод Кучајнских планина, између брда Врсоља и Главнице, у долини реке Раванице, по којој је и назван. Одмах је започето зидање главне манастирске цркве, конака, трпезарије и осталих објеката, а читав комплекс је опасан јаким бедемима са седам кула. Радовима руководи у народним песмама опевани Раде Неимар. Куле су, можда касније, добиле имена: Милошева, Југ-Богданова, Браће Југовић и сл. На главној, тзв. Лазаревој кули, уграђен је натпис од цигала: "Лазар, ктитор овог светог места", а један други натпис "Господе, заволех лепоту Твога дома" указује да је у њој, можда, била дворска капела у којој се служило за кнежеву породицу. Још увек је у апсиди сачуван живопис. Неку годину касније, манастирској цркви је са западне стране дозидана припрата. Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два преписа из каснијег времена са различитим датовањем - 1375/6 и 1380/1. у којој објашњава мотиве изградње - подражавање ранијих побожних царева на чији је престо Божјом вољом постављен и у знак захвалности Богу за многе дарове које је од Њега примио. По основу ктиторских права прописао је типик по "правилу светих отаца" за општежитељни манастир, поставивши за игумана Арсенија "човека добродетељна и разумна".
Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда, при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2 засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура, скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео", наглашава Лазар у поменутој повељи.
ИСТОРИЈА - У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена. Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и 1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и сребро које су у њој нашли. У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од 4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи. Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан опис покретног и непокретног имања. Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза Лазара.
Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690. године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село" Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у "великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова, и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу знано. Јао, роду хришћанском!"
Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна Моравска, друга Сремска. Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у београдску Саборну цркву.
Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал (учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно од улаза.
Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем, монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице. Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г. о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године, Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао. Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до изражаја.
ЦРКВА - Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв. Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:
"Од студеног креча и камена,
А покрива плочом и каменом,
Од камена ником и камена".
Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе. Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре. Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова, испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном зиду цркве, а изнад ње је једина розета. Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог камена. Под је од белог мермера. Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989. године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.
Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњевековним манастирима, није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је разумљиво обзиром на бурну историју. Значајна је ктиторска композиција на којој су приказани кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком. У певничким апсидама представљени су свети ратници, а изнад њих сцене из Христовог живота, међу којима се посебно истиче Улазак у Јерусалим. У тамбуру централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. Стубови у цркви осликани су медаљонима са ликовима светитеља. Сликана орнаментика на колонетама стубова, у венцу тамбура куполе и другде, живописна је и богата, а чине је углавном геометријски и биљни преплети. Зограф Раванице ужива у живописности и контрастима боја (зелено и црвено, црно и жуто, жуто и плаво).
ПРИПРАТА дозидана са запада потиче из XVIII века, из времена обнове даскала Стефана. У југоисточном углу је гроб преподобног Ромила Раваничког, подвижника из групе Синајита који су у Србију дошли у време Лазарево. Фреске у припрати рад су зографа из Македоније.
ОСТАЛИ ОБЈЕКТИ Од средњевекових објеката није ништа сачувано. Стари конак подигнут је 1849-1850, на темељима Лазареве трпезарије захваљујући руској помоћи. Нови конак са трпезаријом, подигнут је 1992-1993, захваљујући помоћи Ресавске банке, Скупштине Општине Ћуприја и других.
Јужно од цркве је гроб Цинцар Јанка Поповића, родом из Охрида, који је у Србију дошао 1800. године, учествовао у Првом устанку и постао војвода. Путујући 1833. године из Шапца за Алексиначку бању, умро је у Ћуприји и овде сахрањен.
СЕСТРИНСТВО - Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све до 1946. године. Тада је претворена у женски манастир, и у њега се уселила игуманија Ефимија са 25 сестара. Сестринство држи најстрожији манастирски типик.
Међу српским средњевековним манастирима Раваница код Срба заузима посебно место. Она је обележила померање српске културе, заједно са народом, на север, не прекидајући везе са старим, матичним подручјем. За њу су везани славни ликови српске историје: честити кнез Лазар, кнегиња Милица, стари Југ Богдан и девет Југовића, Раде неимар и Милош Обилић. Мученичка смрт Лазарева за крст часни и слободу златну, начинила је Раваницу стожером српског окупљања и трајања у дугим вековима робовања. Лазарев завет земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века, вековима је пред српским очима.
Смисао Раванице јесте - кнез Лазар. Сваког Видовдана, Срби треба да ходочасте два места: Гази Местан - да се поклоне див јунацима, и у Раваницу - да се поклоне честитоме кнезу.
Адреса: 35233 Сење; тел: 035/434-596
Видео Манастира Раванице са YouTube 1 део.
Видео Манастира Раванице са YouTube 2 део. Видео Манастира Раванице са You Tube 3 део.
Од самог села Сења, манастир је удаљен око 600 m, а од града Ћуприје око 12 km, са којима је повезан асфалтним путем. Овим се путем може даље наставити, кроз живописну раваничку клисуру, за излетиште Сисевац, где се налази црква светог Сисоја, затим Сењски Рудник, Пасуљанске Ливаде, Равну Реку, Ресавицу, па долином реке Ресаве до манастира Манасије, Деспотовачке бање, Деспотовца и опет се наћи у Ћуприју ( затворити круг ), поред које пролази аутопут Београд - Ниш.
Манастир је подигнут 1381. године, на измаку последње епохе српског века и био је на челу споменика Моравске школе. Црква посвећена Вазнесењу Христовом, а подигнута је да прими општежиче велике ларве као маузолеј, тј. гробна црква кнеза Лазара.
После Косовске битке, Турци су више пута пленили целу српску земљу. Тада су поједина утврђена места била жртве њиховог пустошења, а међу њима се спомиње и тврђава манастира Раванице. Забележено је да је Раваница паљена и пустошена 1398, 1427. и 1436. године.
После коначне пропасти српске државе ( 1459. ), Турци су подвргли општем пустошењу све манастире. Тада су поново опустошили и Раваницу и из цркве однели све сребро и злато које су нашли. Саму цркву - како сведочи један путописац из XVI века - нису дирали.
ОД 1687. ДО 1691, настали су за Раваницу тешки дани. Записи из тих година спомињу како је она и тада паљена и пљачкана, а монаси убијани, тако да је скоро запустела.
Јеромонах раванички Стефан Даскал оставио је спомен о тешким данима које је Раваница преживела крајем XVII века. По његовом запису, у пролеће 1690. године патријарх пећки Арсеније Чарнојевић са 37 хиљада породица морао је испред турске силе да бежи преко Дунава. Тада и монаси манастира Раванице узеше мошти светога кнеза Лазара и придружише се патријарху Арсенију. Ишли су четрдесетак дана док не приспеше у град Будим и ту, више Будима, населише се у месту званом Сентандреја. Ту се настани патријарх са епископима, монасима и многобројним народом. Раваничани подигоше у Сентандреји, близу дунавске обале, малу цркву и у њој положише мошти светог кнеза Лазара 1697. године, како пише Стефан Даскал, а раванички калуђери оставише Сентандреју и нађоше у шуми у Фрушкој гори пуст манастир Врдник. Они обновише овај манастир и покрише га, саградише од дрвета трпезарију и ћелије, а у цркви коју - за успомену на Раваницу - посветише Вазнесењу Господњем, положише мошти светога кнеза Лазара. Одвојени од свога манастира, раванички монаси су и даље сматрали да припадају старој обитељи.
Чим је 1718. године утврђен у Пожаревцу мир између аустријског ћесара и Турака, једини од живих монаха раваничких који се био затекао у Врднику, јеромонах Стефан Даскал, зажеле да види своју негдашњу обитељ у Србији. Још мир не беше заживео, а он крену на пут. Затече манастир сасвим пуст. Црква се налазила у жалосном стању. Припрата ( западни део цркве ) била је све до темеља у развалинама. По цркви беше изникло дрвеће. Све је било зарасло у коров, тако да се није могло распознати ни место где су била врата. Те зиме јеромонах Стефан припреми све што беше потребно за оправку цркве, а за даље три године подиже припрату и обнови ћелије.
Године 1833. је израђен и постављен садашњи иконостас у цркви. Тада је игуман манстира био Никанор Кнежевић, родом из Шибеника, пострижник манастира Крке ( умро на Св. Саву 1838. и сахрањен са јужне стране олтара ).
Највише је у Раваници урађено за време архимандрита Диониса Поповића - Ђуне, који је био настојатељ манастира пуне 22 године ( од 1842 - 1864 ). Родом је био из Черевића у Срему, гимназију је завршио у Новом Саду, богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. У Србију је прешао 1839. и прво био чиновник Конзисторије, а затим професор богословије. Године 1842. постављен је за настојатеља манастира Раванице.
Кнез Александар Карађорђевић одобрио је 1844. године да се манастир оправи о државном трошку. Манастир је оправљен и поокривен лимом. Године 1864. пробијен је пут од " Врела " код села Сења до манастира и подигнут преко речице Раванице мост од тесаног камена на свод. ( Дотле се у манстир долазило преко брда које се налази с југозападне стране манастира ). На рушевинама старе велике Лазареве трпезарије са северне стране цркве, 1849. године подигнут је манастирски конак, који је 1850. довршен и који постоји и данас.
За време архимандрита Јосифа Гавриловића ( 1849 - 1905 ), начињен је био у цркви под од цементираних плочица, а споља на цркви свуда около озидан " сокл " од црвеног тесаног камена.
Архимандрит Макарије Милетић био је најдуже старешина манастира Раванице ( пуних 35 година - од 1908. до 1943. ). Он је препокрио цркву кад се 1919. године вратио из првог светског рата, у коме је учествовао као војни свештеник. Изменио је затим столарију на цркви и конаку и снабдео конак потребним намештајем. Сазидао је више зграда на бившој манастирској економији " Бигар " у Кучајским планинама. За његово време уприличена је на Видовдан 1939. године величанствена прослава 550-годишњице боја на Косову. Архимандрита Макарија стрељали су Немци на Бањици 25. јануара 1943.
Од 1955. године, Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе НР Србије врши стручну конзервацију цркве. Са крова је скинут плехани и поновно постављен оловни кров. Зидови су очишћени од малтера којим је црква у XIX веку била омалтерисана, тако да је дошла до изражаја сва лепота фасаде грађевине, зидане наизменично од камена и опеке. После скидања малтера и креча, постала је уочљивија орнаметика око прозора. Око целе цркве каменом је поплочана стаза и урађена дренажа. Очишћене су и конзервиране фреске у храму и постављен нови под од белог мермера. На место дрвених, постављени су мермерни оквири око прозора. Отпочето је чишћење и конзервирање преосталих камнеих кула.
Главни део цркве Раванице је споља врло живописан. Има једно веће и 4 мања кубета. Зидови цркве су изграђени од наизменичних редова тесаника и опеке. Складни испусти и удубљења, дају зиданим платнима пуно живота. Прозори су уоквирени богатом орнаметиком. Они су сви двојни, изузев једног тројног на западном зиду цркве. На западном зиду, изнад прозора налази се прелепа розета. Декоративни ефекат зидова појачава низ малих, шупљих крстова изграђених у теракоти и у облику звездастих лончића утиснутих у зидове. Они су поређани око аркаде прозора и чине круг око розете. У горњим пољима су тако нанизани да формирају оригиналне крстове од шест кракова који почивају на једноме постаменту у облику правоугаоника. Поља која обухватају луци, покривена су орнаметиком у облику шаховске табле, формиране од црвених опека и од сивкастог камена. Од посебног је значаја скулптурална орнаметика махом стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља: цветови испреблетених стабала, палмете, грифони и слично.
Живопис Раванице је слабо очуван. Највећи део фресака, насликан у горњим деловима цркве, пропао је. Остало је сачувано у фрагментима или је дошло до наших данан у лошем стању. Од преосталих фресака најпре се по свом значају издваја ктиторска композиција на западном зиду на којој су представљени кнез Лазар и кнегиња Милица са својим малолетним синовима Стефаном ( Високим ) и Вуком. Поред ктиторске композиције необично су врдне и фигуре светих ратника у северној и јужној певници. Изнад светих ратника, нацртане су сцене из Христовог живота као и сцене Христових чуда испуњавају горње површине свих зидова. У јужној певници живописане су у једој зони Исцељење раслабљенога и Исцељење слепога у бањи Силоамској. Изнад њих је Божићна химна и дванаестогодишњи Исус међу књижевницима у јерусалимском храму. Сасвим у врху изнад јужне певнице, налази се велика композиција Уласка Христовог у Јерусалим, која детаљно приказује овај свечани тренутак, и може се сматрати једном од најуспелијих ферсака са овим мотивом у нашем средњовековном сликарству. Једна мајка уздиже на рукама своје нејако дете, које с гранчицама у руци поздравља Христа; један човек носи на десноме рамену једнао, док левом руком води друго дете. Око се зауставља на безброј детаља. Сцена с децом која се отимају о хаљину, уноси у слику много живота. Зид којим је опасан град ( Јерусалим ) и зграде у њему појачавају декоративност слике.
У центалном кубету приказани су 16 старозаветних пророка.
На западном делу се налази, као и у осталим цркбвама ове епохе, Успеније свете Богородице. Многобројни медаљони светитеља на стубовима и дуж свих зидова сликани су живим и светлим бојама и представљају новину у сликарству крајем XIV века.
У тамници овог сликарства уочавају се извесни нови мотиви, карактеристични за ово доба ратова с Турцима и стрепње пред турском најездом: сликају се свети ратници и читави циклуси Христових чуда. Инстиктивно се спремало за одбрану и очекивала чудесна помоћ Божија.
Као у архитектури и декоративним рељефима, тако и са фреско-сликарством, манастир Раваница представља почетак моравске школе, новог стилског правца у српском сликарству. Живописање је завршено, судећи по изгледу ликова и ктиторској композицији између 1385. и 1387. године. Све фреске нису завршене исте године, а аутор није био исти. Највећу уметничку вредност у цркви манастира Раванице представљају средње зоне, где су фреске радила двојица врсних мајстора. Један од сликара раваничког живописа био је Константин, који је убележио своје име на фресци једног светог ратника. Фреско-сликарство манатира Раванице својом тематиком је врло блиско једном делу живописа манастира Сисојевца, који се налази у близини и који је био метох Раванице. У раваничком сликарству посебно се издвајају композиције Причешће Апостола и Поклоњење Агнецу у олтарској апсиди, и циклус Великих празника у горњим зонама храма. У припрати, која је преплаљена у 18. веку, видљиви су остаци ранијег живописа на источном зиду. Остале површине прекривене су зидним сликама из 1721. године, међу којима је и портрет обновитеља манастира Раванице јеромонаха Стефана.
Живописна орнаметика је у Раваници богато заступљена. Ње има на колнетама стубова, на дрвеним стегама које везују цркву, на венцу тамбура... Заступљена је геометријска и биљна орнаметика у најразноврснијим преплетима. И орнаметика износи на видик уметникову тенденцију ка живописним контрастима. Лепота ових орнаметика управо и лежи у ефекту који чине контрасти боја.
Живопис припрате ( западног дозиданог дела цркве ) је из XVIII века. Ове фреске су највероватније радили зографи из Македоније. Од значаја је већ поменути портрет јеромонаха Стефана Даскала, који је подигао ову припрату и обновио манастир. Он је насликан одмах до улазних врата, на западном зиду са северне стране. Од првобитног живописа из XV века очуван у припрати само лик Свете Богородице изнад улазних врата главног дела цркве.
У југоисточном углу припрате налази се гробница преподобног Ромила који се у XV веку подвизавао у једној пећини близу манастира Раванице. Ова пећина је уништена приликом изградње железничке пруге Д. Ћуприја - Равна Река.
Никада се неће довољно подвући огроман актуелни значај који су морале имати Мошти Светих Владара једног народа за његову самосвест, за континуитет или обнову његове цивилизације... Манастир са таквим култом, каква је Раваница, окупљао је и повезивао све Србе! Штавише, раванички култ, свуда присутан у богослужењу храмова и манастира Српске Цркве, доприносио је и тиме још вишем, дубљем и чвршћем интегрисању народа, развијању свести да је, без обзира на границе и међе, на локалну своју или туђу власт, тај народ - једно. Часне Мошти Светитељске су уопште обједињујући чинилац, а Мошти српских владара и црквених поглавара су кроз историју су посебно посведочене у тој функцији. Тиме и манастир као <<маусолеји>> са Моштима великих, Светих предака, постају веома важни чинилац интеграције, повезивања и уједињивања у јединственој историјској свести. Изванредно је колико су зрачења оваквог духовног средишта широка и далека. На Балкану, православни хришћани, поготову током 16. и 17. века, обједињени су истоветном свешћу. Раваница тада привлачи и православне Бугаре. Познат је траг тог поклоничког виђења Раванице у " Мученију Ђорђа Кратовца ", од попа Пеје, из двадесетих година 16. века. Из Софије се одлази за Раваницу, да се виде Мошти Светога Кнеза, целе и нетакнуте, како сведоче о дејству Божје Премудрости, Моћи и Милости, што се на народ излива преко његових поглавара. Поп Пеја наводи предање о Кнезу Лазару и Косовском боју управо у аргументацији своје тезе да на, подразумевало се благочастивим, <<поглаварима Бог показује чудо>>. Као посматрач Лазаревих Моштију пише и раванички ходочасник: <<Кнез Лазар са војском својом побеђен би од Турака на Косову. Како само њега прослави Бог и његово тело све до сада нетакнуто пребива. Видео сам то својим очима: глава му одсечена, а крв истекла још стоји усирена, помислио би да је - данас посечен! И благоухане мирисе испушта. Верујте, сви који су тада са њим побијени Свети су као и он, али само на поглавару показа Бог чудо!>> Др Димитрије Богдановић.
Tekst priredio Nenad Glišić korišćenjem različitih izvora na Internetu.
назад на главну страну
www.pravoslavlje.nl webmaster@pravoslavlje.nl Фото и текст обрада Ненад Глишић главни сарадник сајта ( само ако су видно назначени ).
Copyright © 2005 -