MANASTIR SVETI STEFAN - LIPOVAC - www.pravoslavlje.nl

МАНАСТИР СВ. СТЕФАНА
село Липовац код Алексинца

''Североисточно од Алексинца, на платоу код извора Светостефанске реке смештен је манастир са црквом Светог Стефана, која је данас посвећена Преображењу. Истраживања су показала да је целина много шира, старија и значајнија но што се о њој судило на основу цркве. Изграђена је у другој половини XIV века и обухвата утврђени Липовачки град – замак непознатог локалног велможе на стеновитом вису Лесковик, и његову придворну, триконхалну цркву с куполом. Читава породица (ктитор, његова супруга преминула на порођају и троје деце) сахрањена је уз богате гробне прилоге у југозападном углу цркве. Потом је смерни монах Герман, доградивши и осликавши припрату 1399, претворио придворицу у манастирску цркву, којој је гравитирало и анахоретско станиште под каменом литицом Лесковика. Познато је да су кнежеви Стефан и Вук Лазаревић приложили манастиру винограде. На измаку XV века црква је поново живописана, од чега су се сачувале фреске у табуру куполе и на пандантифима, док се касније манастир помиње у дефтерима. Конак северозападно од храма изграђен је у XIX веку. Велику обнову црква је доживела 1938, када је уз западну фасаду дограђен тежак звоник, а молдавски Рус Иван Дикиј поново осликао читаву унутрашњост. Мањи заштитни радови на архитектури изведени су 1953; у наредним деценијама, после археолошких истраживања, опсежним интервенцијама рестаурисани су црква, стари конак и обимни зид, а недавно је обележена 600. годишњица постојања манастира.'' (Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиту споменика културе РС)

Манастир је споменик културе од великог значаја.

Са сајта Епархије Нишке:

''Липовац (Катун)

Црква је посвећена Преображењу Господњем

Према натпису изнад улазних врата сазнајемо да је храм подигнут 1399. г. и да је његов ктитор био "Герман, смерни и последњни међу иноцима". Припрата је дозидана век касније. Манастир су обилато даривали синови кнеза Лазара, Стефан и Вук. Неколико пута је манастир пострадао од Турака. Знатније је обновљен у 17. в. Амбијентом доминира звоник изграђен 1885. г. који се није баш најлепше уклопио уз цркву. Конаци представљају диван пример српског неимарства 19. века.

Црква Преображења Гопсподњег у Липовцу је малих размера као грађевина, али делује складно и укусно. По својствима архитектуре припада групи манастирских цркава које су подигнуте у последњој четвртини XIV века у Србији. Карактеристично је за овај период да се манастирске грађевине битно разликују од оних из времена Немањића. Нису нити велике нити раскошне. Одликују се богатом и укусном орнаментиком и споља и изнутра.

Црква има осном триконхалног изгледа са кубетом, главну олтарску и две певничке полукружне апсиде са по једним прозором. У њој се живопис из првобитног периода није сачувао у целини. Остао је једино, и он недовољно очуван, лик Пантократора у кубету, као и делови неких фресака у пандантифима из XVI века. Остатак живописа је доста млад из прве половине ЏЏ века, и без неке нарочите уметничке вредности, али доста складно укомпонован у целокупно црквено здање.

Најстарији живопис је из 15. в. и може се видети само у кубету и пандатифима. Доста успешно осликане ниже зоне потичу из 1938. г. Осликао их је руски сликар Иван Дикиј.

Постојећи иконостас изграђен је 1937. г. Иконе је сликао Иван Дикиј, а резбарске радове извео је извесни Костић из Београда.

Некада богата ризница је често харана и обнављана. Сада се у њој налази нешто вредних књига и сасуда.

Мала манастирска економија је узорно вођена али је сама недовољна да подмири скромне свакодневне потребе манастирског живота. Зато монахиње шију мантије и свештеничке одежде и тако поред молитвеног изграђивања запошљавају себе овим радом, будо пазећи на своје мисли и понашање. Ово све под надзором и духовним бдењем архимандрита Дионисија.''

Са сајта lipovac.org:

''Манастир свети Стефан се налази један километар северно од села Липовац, односно 23 км североисточно од Алексинца и 32 северно од Ниша. Саграђен је испод крајњих обронака планине Лесковик (огранци планине Ртањ). Манастирски храм је посвећен Преображењу Гоподњем.

У јужну Србију средином XIV века стигло је бројно монаштво, које је нашој земљи, угроженој исламом, донело духовну снагу и духовно окрепљење. Монаштво у Србији у току XIV века је било под утицајем синаитских монаха. Један од придошлих синаита, монах Герман је основао општежиће у манастиру у Липовцу 1399. лета Господњег.

«Манастир у Липовцу је типична властелинска задужбина саграђена између 1370. и 1375. године», тврди археолог професор Марко Поповић из Београда, «на темељима старије некрополе ( из X века)». Црква је саграђена у моравском стилу, правоугаоних је основа и има три архитектонска дела.

Први део – наос је саграђен 70-тих година XIV века, изнад њега се уздиже осмоугаона купола малих димензија. Наос цркве има олтарску и две певничке апсиде. Властелинска породица је изумрла од неке тешке болести. На то указују осам гробница у крипти. Међу њима у једном гробу су посмртни остаци петнаестогодишњег дечкића са властелинским појасом, који се у то време наслеђивао. Будући да је појас сахрањен са овим дечкићем, то значи да је он био последњи потомак те лозе, која се његовом смрћу угасила. Не зна се тачно име властелина, који је с Божијом помоћу саградио први, најмањи део цркве.

Западна врата воде у пространу припрату, која је дозидана 1399. године.На надвратнику, испод деизиса стоји натпис из 1399. године који сведочи да је монах Герман установио манастир по општежитељном уставу Светих Отаца Православене Цркве и доградио припрату, уз помоћ светог Деспота Стефана Лазаревића и његовог брата Вука. Од тада се у народу одомаћио назив Свети Стефан за овај манастир у Липовцу, иако је он посвећен Св.Преображењу.

У близини манастира се налази испосница која је била обухваћена портом када је успостављен манастир (1399.).

Трећи део манастирске цркве – кула звонара је дозидана 1883. године (после ослобођења од Турака), у време игумана Јосифа Живановића. И стари конак је саграђен у време истог игумана, али нешто раније 1869. лета Господњег.

Уз ограду ван порте, манастирска управа је 1978.године на месту светостефанске свете воде подигла народну чесму са иконом Пресвете Богородице у мозаику.

Да би манастир повратио упечатљивији средњевековни изглед, управа манастира, на челу са оцем игуманом Дионисијем је 1982. године изградила камени оградни зид, који у дужини од 380 м опасује порту.

1985. Године довршена је изнад улазних врата манастирске цркве фреска светог Преображења Господњег, у техници мозаика. То је дело академског сликара Ђорђа Радловића, а 1996. Господњег је отпочела градња новог конака, који је 2002. године довршен и освећен.

УМЕТНОСТ

Први зограф који је 1399. године фрескописао манастир био је монах Макарије. Првобитни живопис је сачуван у олтару у делу жртвеника (где се врши проскомидија), затим у куполи и пандантифима и на надвратнику када се улази из припрате у наос, у композицији деизиса, где се налази и аутентичан натпис монаха Германа из 1399. године (а испод се назире старији натпис, вероватно из периода када је сазидан сам наос цркве, као најстарији део храма).

До 1936.године били су видљиви само фрагменти првобитног живописа. Поново осликавање је 1936. и 1937. године урадио молдавијски Рус, академски сликар Иван Петрович Дикиј. Исти сликар је живописао и садашњи иконостас у цркви. Са десне стране улаза у наос налази се ктиторска фреска св.Деспота Стефана Лазаревића.''

У исцрпном тексту о манастиру и приликама у Србије који је на овој адреси http://www.facebook.com/group.php?gid=53108087240 видимо и да је ''...Pored sve svoje duhovne delatnosti, Manstir je imao humanu ulogu.Tu se do drugog svetsko rata nalazio i dom slepih devojaka. U Manastiru su, takođe, bila smeštena i retardirana deca sve do 1963...''

Manastiri u Bovanskoj nahiji u 16. veku

19. Manastir Lipovac u Bovanskoj nahiji. U turskim popisima manastir Lipovac se prvi put spominje u krusevackom defteru broj 55 iz 1516. godine. Upisan je kao manastir Preobrazenje. U ovom defteru dalje pise da manastir ima tri kaludjera, a godisnje obaveze su mu iznosile 448 akci. Isti broj kaludjera je zabelezen i u defterima broj 167 iz 1530./31. i broj 161 iz 1530., dok su feudalne obaveze smanjene na 336 akci.

U defteru broj 179 iz 1536. navodi se njegovo drugo ime Lipovac i pod imenom Lipovac manastir je popisivan u svim popisima od 1536. do kraja XVI veka. Te 1636. godine u manastiru zivi samo jedan kaludjer, a obaveze manastira iznose 300 akci. U defteru se dalje iznosi da manastir ima znacajan prihod od vinograda i da manastiru pripada i jedna vodenica. Dva poslednja popisa data krusevackim defterima broj 567 iz 1575./76. i broj 95 iz vremena Murata III pokazuju upadljivo opadanje manastira. Obaveze manastira iznose 100 akci , a ne spominju se kaludjeri u njemu.

Manastiri u nahiji Bovan stradali su za vreme Austro-turskih ratova. Njih je rusila u ovim ratovima i austrijska i turska vojska. Za vreme Velikog ili Beckog rata vodjenog od 1683. do 1699. godine, u kome je izvrsena velika seoba Srba pod Arsenijem III Carnojevicem 1690. godine, Jegen Osman pasa spalio je 1688. vise od 120, a po nekila 150 naselja izmedju Raznja i Nisa kao osvetu Srbima toga kraja zbog pomaganja austrijske vojske.

Za vreme Austro-turskog rata vodjenog 1717-1718. godine, veliki vezir Arnaut Halil pasa posto je 1717. pretrpeo poraz u bitci za Beograd, pri povlacenju spalio je sva naselja na putu do Nisa.

I u sledecem Austro-turskom ratu vodjenom od 1737. do 1739. godine, Aleksinac sa okolinom je tesko stradao jer su Turci palili i stavljali pod noz sve sto im padne saka goneci austrijsku vojsku ka Beogradu.

Posle Austro-turskih ratova od 19 manastira u bovanskoj nahiji ostao je neporusen samo manastir Lipovac . (Izvor: Sajt Žitkovac)

Vreme nastanka: XIV vek

Manastir Lipovac se nalazi nedaleko od Aleksinca kod istoimenog sela i pripada eparhiji Niškoj Srpske pravoslavne crkve.Podignut je u drugoj polovini XIV veka na izvoru Sanstefanske reke, kod stene Leskovik na kojoj se nalazio utvrđeni grad.Prvobitno je crkva podignuta kao pridvorna crkva lokalnog velikaša,a kasnije (1399) biva pretvorena u manastir. Sama crkva ima osnovu trikonhosa sa kupolom,a kasnije su joj na zapadnoj strani dograđeni narteks (1399) i veliki zvonik (1938).Ranije je njen hramovni svetac bio sveti Stefan,a danas je posvećena Preobraženju Gospodnjem.

Zaštitni radovi na crkvenoj arhitekturi su obavljeni u manjoj meri 1953.godine.Kasnije su usledili radovi na arheološkom istraživanju kompleksa,nakon čega su restaurirani crkva, stari konak i veliki bedem. Danas se nalazi pod zaštitom republike Srbije,kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Prošlost

Današnja manastirska crkva je podignuta u drugoj polovini XIV veka, kod stene Leskovik, na čijem se vrhu nalazio utvrđeni Lipovački Grad. Crkva je tada podignuta kao pridvorna crkva nepoznatog velmože koji je držao tvrđavu. On je sa porodicom sahranjen u njenom jugozapadnom delu, u bogato obdarenim grobnicama.

Krajem veka,monah Gerasim je 1399. godine crkvi dogradio narteks i živopisao ga. Crkva je tada pretvorena u manastir,čijem vlastelinstvu su srpski knezovi Stefana i Vuk Lazarević dodali i neke svoje vinograde.

Tokom otomanskog doba,manastir Lipovac se pominje u njihovim defterima. Njegova unutrašnjost je ponovo živopisana krajem XV veka i delovi tog slikarstva se danas mogu videti na pandatifima i kupolnom tamburu.

U XIX veku,manastirski kompleks je dobio nov konak, koji je podignut severozapadno od same crkve, kojoj je 1938. godine na zapadnoj strani dozidana kula zvonara velikih dimenzija.Tom prilikom je ruski slikar iz Moldavije Ivan Dikin oslikao celokupnu unutrašnjost manastirske crkve. (Vikipedija)

Manastir Svetog Stevana
Lipovac

''Smrcu cara Dusana 1355. godine pocela je slabiti centralna vlast u Srbiji. nastao je proces raspadanja srpskog carstva koji je okoncan bitkom na Kosovu 1389. godine. posle Kosovske pogibije ostala je kao legitimni upravitelj Srbije kneginja Milica, zena kneza Lazara sa pet kceri i dva maloletna sina Stevanom i Vukom, koja je i upravljala preostalom srpskom drzavom. Pod vrlo teskim uslovima dobila je od novog turskog sultana Bajazita (1389.-1403.) garancije da hriscanska Crkva u Srbiji nece biti gonjena od novih zavojevaca i na tim osnovama je, koliko je to bilo moguce, odrzavala srpsko duhovno i nacionalno bice.

Posto je njen sin Stevan, prilikom pogibije svoga oca Lazara, imao tek 12 godina, ona mu je predala vlast kada je uzrastao do punoletstva i povukla se u manastir. I posle monasenja, kao monahinja Evgenija, Milica nije prestala da i dalje pomaze svojoj deci oko vodjenja drzavnih poslova. Osobito je bila od pomoci Stevanu koji je Srbiju, iako vazalnu u odnosu na Turskog Sultana, organizovao i drzao na zavidnom nivou drzavnosti. Buduci da je, kako o tome svedoce savremenici despota Stevana, bio jedan od najblagodarnijih i najprosvecenijih vladara ondasnje Evrope, duhovni zivot u Despotovini ne samo da je odrzavan, vec je i bitno unapredjen. Uz pomoc svoje majke i brata Vuka, despot Stevan je podigao mnoge manastire i pomogao mnoge monaske zajednica. I dok su slavni Nemanjici gradili manastire i crkve u oblastima oko Raske i Toplice, u prekosovsko vreme kao i za vreme vladavine kneza mucenika Lazara crkveni zivot prenosi svoje teziste na severozapad u tokove Morave. Tamo se grade novi manastiri i osnivaju monaske zajednice i to prvenstveno zalaganjem i brigom Lazarevica. Veliki broj monaha iz oblasti koje su osvojili Turci, nasli su utociste upravo u ovim manastirima. Bilo ih je iz raznih oblasti: Svete Gore, Grcke kao i Bugarske posle pada Trnovskog 1393. i Vidinskog carstva 1396. godine.

Za monastvo posle Maricke bitke u ovim predelima Konstantin Jirecek pise:"Za vlade knjeginje Milice, supruge kneza Lazara Hrebeljanovica i njihovog sina Stevana Lazarevica (1389.-1427.), osecala se jaka popularnost monastva u istocnim krajevima Stevanove drzave, na desnoj strani Morave. To je monastvo pustinjackog tipa. Ono mnostvo osnivanja manastira doslo je zbog priliva monastva iz istocnih predela Balkana, a potom kao posledica srecnih prilika u kojima se nalazila Srbija za vlade despota Stevana Lazarevica. To je krajem XIV i pocetkom XV veka renesansa u jacanju srpskog monastva."

Bez ovih, napred iznetih podataka i okolnosti, ne bismo mogli razjasniti nastanak manastira Svetog Stevana u Lipovcu. Tim pre sto je jedan od pridoslih monaha u ove krajeve, inok German, najverovatnije i osnivac ovog manastira posvecena Preobrazenju Gospodnjem. Ovome u prilog ide i tvrdnja Vasilija Markovica koji kaze: "Izgleda da kaludjerima imigrantima pripada osnivanje mnogobrojnih nasih manastira rasutih po planini Mojsinju i padinama Polonjske planine, s jedne i s druge strane Bince, juzno od Stalaca. Tu se na jednom relativnom malom prostoru nalazi oko 25 crkava i crkvista. Najpoznatiji monasi koji su i osnivaci pojedinih manastira u ovim krajevima su Sv. Roman, osnivac manastira kod Djunisa, Sv. Romilo Ravanicki i dr. Ako se ovome doda i cinjenica da se u predelu izmedju Prilepa i Bitolja u planini vise sela Zrze u istoimenom manastiru nalazi hram podignut za vreme cara Dusana posvecen Preobrazenju, a podigao ga je inok German sa svojim inocima, onda je verovatno da se ovde radi o istoj licnosti koja se spominje kao osnivac manastira Sv. Stevana, tj. da je inok German, pridoslica iz juznih krajeva Srbije, osnovao i manstir Sv. Stevana kod Lipovca.

Despot Stevan Lazarevic - ktitor manastira Sveti Stevan

Po misljenju nekih nasih istoriografa, a na osnovu natpisa koji se nalazi iznad portala zapadnih vrata u crkvi manastira Sv. Stevana, inok German je ne samo osnivac nego i ktitor manastira. Medjutim, ovo nije tacno, inok German je svakako osnivac manastira, ali ne i ktitor, buduci da su ktitori bili oni koji su obezbedjiva materijalna sredstva, kako za gradnju, tako i za izdrzavanje manastira. U ovom slucaju ktitor crkve Preobrazenja bio je nesumnjivo despot Stevan sa svojim bratom Vukom Lazarevicem.

Severno od hrama manastira, na vrhu planine Leskovik, ogranak Ozrena, postoje razvaline antickog grada Lipovca po kome je i manastir dobio ime , a sa njim i selo u podnozju planine. Njegova proslost jos nije ispitana. Neki su geografi i istoricari uzgred i dosta povrsno pisali o ovom gradu bez dovoljno argumenata. Poznato je da su se jos Vizantinci a kasnije i svi drugi osvajaci ovih predela koristili ovim utvrdjenjem. Despot Stevan Lazarevic je grad Lipovac obnovio i u njemu boravio neko vreme sa vojskom. U vreme turskih osvajanja grad Lipovac je mnogo puta napadan te je zbog toga i sam manastir cesto stradao. Turci su manastir cesto pljackali a monahe ubijali i razgonili ih iz manastira. Severno od manastira u mestu zvanom "Kolibe" nalazila se jedna dosta velika zajednicka grobnica nazvana od naroda "Svete kosti".

Crkva Preobrazenja Gospodnjeg u Lipovcu je malih razmera kako gradjevina, ali deluje skladno i ukusno. Po svojstvima arhitekture pripada grupi manastirskih crkava koje su podignute u poslednjoj cetvrtini XIV veka u Srbiji. Karakteristicno je za ovaj period da se manastirske gradjevine bitno razlikuju od onih iz vremena Nemanjica. Nisu niti velike, niti raskosne. Odlikuje se bogatom i ukusnom ornemantikom spolja i iznutra.

Crkva Svetog Preobrazenja ima kube, glavnu oltarsku i dve pevnicke apside sa po jednim prozorom. U njoj se zivopis iz prvobitnog perioda nije sacuvao u celini. Ostao je jedino, i on nedovoljno ocuvan, lik Pandokratora u kubetu, kao i delovi nekih fresaka u pandantifima iz XVI veka. Ostatak zivopisa je dosta mlad, iz prve polovine XX veka, i bez neke narocite umetnicke vrednosti, ali istini za volju dosta skladno ukomponovan u celokupno crkveno zdanje.

Prilicno prostrana manastirska porta sredjena je za vreme igumana Dionisija, kao sto su sredjene i popravljene manastirske zgrade i konak, i ogradjene divnim zidom duzine 360 metara sa petoro vrata. Izvan manastira je napravljena cesma i izvedena voda za potrebe posetilaca manastira i za putnika namernika...

Pisanih dokumenata o tome skoro da i nema. .. Tek od razgranicenja izmedju knjizevne Srbije i Turske 1833. godine, nalazimo podatke o pojedinim monasima ovoga manastira. U to vreme manastir je bio u sastavu manastira Svetog Romana kod Djunisa kao njegov metoh i najverovatnije nije igrao neku znacajniju ulogu ...

Od 1866. manastir Svetog Stevana prestaje da bude metoh manastira Svetog Romana. Za njegovog igumana postavljen je jeremonah Josif (Zivanovic), koji se s pravom moze nazvati obnoviteljem manastira, kako njegovog duhovnog zivita, tako i ekonomski. Za njegovo vreme (1881. - 1883.) podignut je uz zapadni zid priprate novi zvonik. On je vrlo visok i glomazanih je dimenzija tako da ne prilici skladnom i malom crkvenom zdanju. Nesumnjivo on svedoci o bogatstvu manastira iz ovog perioda. .'' (Veći delovi teksta iz "Traganja", zavičajnog sajta aleksinačke gimnazije "Drakče Milovanović ".Sajt nije u funkciji.)