Славољуб Стојадиновић-Регрут

НА СТРАТИШТИМА ЈУБИЛЕЈА

Јуни, август и септембар 2013.г. су месеци јубилеја који обележавају,100.године од Брегалничке битке и II Балканског рата и 95. године од пробоја Солунског фронта. Тим поводом Удружење потомака ратника 1912-1920. Градска организација Пожаревац„ запути“ се крајем августа стратиштима поменути јубилеја, небили се поклонила сенима предака који оставише своје животе далеко од родног краја као залогу за слободу свога рода. Пут нас је водио најпре у долину Брегалнице, града Штипа преко историјског Овчег поља. Централне борбе Брегалничке битке водише се баш ту јуна 1913.г. где на стратишту оста 16.200 српских бораца а бугарских око 25.000.војника. Данас нигде једног обележја у Штипу и ближој околини која би указала на те ратне страхоте из II Балканског рата. Уништена су сва током Другог светског рата од стране Бугара. Спомен костурнице на Каленици (сахрањено 6.000. српски војника), данас на њој саграђена Метеоролошка станица. Спомен капела на Сењаку непостоји, данас се налази тржни центар, а кости делимично склоњене на непознатој локацији. На варошком штипском гробљу постојао је споменик, срушен и он! Остало постоље које се урушило и данас се виде њихове кости сахрањена око 1300 војника. Ништа нам није друго преостало у Штипу него се окреписмо и панорамски погледасмо поменуте топониме у јутарњим сатима где леже наши преци без достојанствени обележја. Зар и после 100 година ?

Недалеко Велеса а на крају југозападног дела Овчег поља са леве стране реке Вардара, налази се спомен црквица у селу Доњо Караслари, солидно очувана костурница Српских војника од 1912-1918. године. У њој су похрањени 9.м. дубоке и пуне јаме моштију, око 1300 војника Тимочке дивизије из Кумановске Битке 1912.г. У бици код Криволака 1913. Другог Балканског рата, непознат број погинулих војника, Дунавске I и II дивизије (Пожаревачки крај) пренети са бојишта у костурницу, такође и борци дивизија у пробоју Солунског фронта 1918.г. погинули у јуришу ка Србији и њеном ослобађању. Положисмо венац тим јунацима за слободу, који осташе у тој заједничкој гробници. У наставку пута свратисмо и у Криволак, село у кључу реке Вардара које у биткама јула 1913.г. бранише „Дунавци“ где оста прадед члана нашег Удружења, Миње Милосављевић која после 100 година сазна где је погинуо и налази се највероватније у Доњим Карасларима где је и положила венац.

Да је цивилизација на просторима Повардарја историјски значајна и стара, говори и археолошко римско налазиште Стоби некада главни град Доње Мезије, данас близу града Градско. Накратко разгледасмо јер има доста сличности са главним градом Горње мезије, Виминацијумом у нашем крају.

Циља нашег наставка пута је подно планиине Ниџе и њеног врха Кајмакчалана! У Битољ!

У пролазу свратисмо у Прилеп, постојбини Краљевића Марка и његовом чувеном Средњовековном граду, Маркове Кале на брду изнад града. Због временског теснаца а и техничког разлога, нисмо били у прилици да обиђемо то утврђење као и историјско недалеко Крушево које је било у плану. Настависмо пут Битоља.

Смештај и дводневни боравак у Битољу, сусрет са пријатељима Српско-Македонског друштва је импресиван и незабораван. Ангажовањем „џипова“ и јутарњи сати 24 августа били су резервисани за пењање на врх Кајмакчалана и његови 2521 м. Пут изузетно тежак, све више разбијен планинско климатском „зубу времена“ тако да се на врх стиже за 3-4 сата. Нико не поправља пут? Хоћемо још који пут да се пењемо или не, а онда ти наши преци остаће сами небеским висинама,орловима и горостасима оно што и беаху 3 године на њему, чекајући да крену у слободу. Капела и спомен костурница на врху пркоси и данас времену и свим бригама и небригама потомака о чувању тако великог и значајног обележја, чекајући да држава сачува њен сјај свакако за 100.годишњицу од пробоја Солунског фронта 2018.год. Обилазак Битољско гробља, гробља у Скочивиру, Бачу, Добровене, Живојно је дуг сваког од нас који се нађе у Битољу, дуг који оставише преци, живот за слободу. Обилазак те наше „Свете горе“ Кајмакчалан, вечери проведене са пријатељима Српско-Македонског друштва, само нас обавезују да истрајемо у сваком времену, попут тих наших предака. Достојанственом посетом, обележисмо ту нашу јубиларну 95.годишњици пробоја Солунског фронта.

Завршисмо боравак у историјском Битољу, пут настависмо преко Ресена, поред Преспанског језера, преко планине Галичице до Светог Наума, манастира Словенске писмености и учитеља Климента и Наума. Охридско језеро и Охрид су наша дестинација дводневног боравка. Знаменитости Охрида: Самуилов град, ман. Св. Климента и Пантелејмона, ман. Св.Софије, Канеа, антички амфитеатар и језгро старог град нисмо мимоишли. Посетисмо и радионицу графике ручне израде на пергаменту у Охриду. Плажа и вода Охридског језера после напорног и лепог путовање је добродошла, искористисмо и ту могућност.

Охрид, град близу Албанске границе је и изазов за излет тој нама мистичној земљи и записима у свим историјским временима. Време Првог светског рата 1915/1916.г. је голгота прелаза кроз Албанију! Гробови и места обележја која су широм те мале планинске земље настала преласком 1915/1916.г. данас не постоје. Једино обележје које постоји у целости је у Тирани на гробљу „Саре“ западног дела града. Упутисмо се тог 26. августовског јутра у Албанију преко Елбасана и Каваје у Драч, луку спаса у зиму 1916.године. Обиласком Драча и његове луке данас, одише једном видљивом економском експанзијом те некада неразвијене и дугогодишње затворене привреде са многобројном бункерима видљиви и данас. Панорамско разгледање града Драча и наставком получасовне вожње до Тиране нађосмо се у главном граду Албаније. Економска и социјална развијеност је попут града Драча са више зеленила нарочито широких улица и главног булевара, где се налази и наша амбасада чија помоћ нам је итекако била драга. Срдачност амбасадора Мирољуба Зарића и молби на помоћи нама потомцима Пожаревца на проналаску тог јединог споменика у Тирани била је учињена. На том малом-великом споменику гробља „Саре“ положисмо венце тим јунацима I Балканског и I светског рата. Под плочом и омаленом споменику са православним крстом, леже кости 89. Таковца, Шумадијске I дивизије који погинуше ослобађајући средњу Албанију од Турака 1912/1913.г. Њима придодаше и 322 мученика који настрадаше од промрзлина, рањавања и болести приликом прелаза 1915/1916.г. у околини Тиране, како записаше на споменику, привремено есхумирани 1939.г. на Св. Илију. Осташе и до данас да „деле“судбину са Таковцима у далекој туђини далеко од своји од којих многи и незнају да су ту на тиранском гробљу. У кратком временском разгледању Тиране, завршисмо посету Албанији и повратку на починак у Охрид. Сутрадан повратком преко Гостивара и разгледању прелепог сређеног центра града Скопља, вратисмо се својим домовима. Богати за једно више искуство, сазнање о својима који далеко заувек осташе и који ће нас увек чекати. А нама оста рећи нашој деци који су нам преци, тамо далеко од родног краја.