Rotterdam Amsterdam Utrecht
Emmen
Ede
Nijmegen
Breda Aachen - D
Kalendar Sveštenstvo Ikone
 
SRPSKI SVETI MANASTIRI I CRKVE
О МОЛИТВИ

Патријарх српски ПАВЛЕ

Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јаков. 5:17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: Овај се род изгони само молитвом и постом" (Мат.17:21).

Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7:19).

"Када управљаш ум и мисли ка небу", вели свети Макарије Велики, "и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречИли пут небу. Но, као што су стари зидови Јерихона пали од силе Божје, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божјом. Кад си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све Што те окружава, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена."

Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.

Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста, дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.

"Непрестано молите се" рекао је свети апостол, да не паднете у напаст. Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са напр: Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног! Пресвета Богородице, спаси нас!

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас леност, сан, заборав и остало, удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава ради духовне помоћи.

По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.

Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца, онда треба тихо читати на глас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се молиш насамо.

У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом.

У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.

Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5:13).

Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехове, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и осало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.

Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добива од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.

Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат.6:6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5:14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д.ап. 1:14, 12:12), јер је и то воља Божја (Мат. 18:20).

Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.

Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: "Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима!" (Марко 8:38).


СИМВОЛ ВЕРЕ
Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен.

И који је васкрсао у трећи дан, по Писму.

И који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. Који је говорио кроз пророке.

И у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века.

Амин.


МОЛИТВА ГОСПОДЊА
Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу.
Хлеб наш насуштни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.
И не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.

Амин.
Отче наш, иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да приидет царствије Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи.

Хљеб наш насушчниј дажд нам днес и остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим.

И не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго.

Амин


МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ
Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо,
Господ је с Тобом.

Благословена си Ти мeђy женама
и благословен је плод утробе Твоје,
јер си родила Спаситеља душа наших
Богородице Дјево, радујсја благодатнаја Марије,
Господ с Тобоју.

Благословена Ти в женах
и благословен плод чрева твојего,
јако Спаса родила јеси душ нашим.


ИСУСОВА МОЛИТВА
Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!


МОЛИТВА ПРЕ ПРИЧЕШЋА
Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасиш грешнике, од којих сам први ја. Још верујем да је ово само пречисто Тело Твоје и да је ово сама пречасна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимице и нехотице, речју, делом, свесно и несвесно и удостој ме да се без осуде причестим пречистим Тајнама Твојим за опроштење грехова и за живот вечни.

Прими ме данас, Сине Божији, за причесника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим; нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: сети ме се Господе у царству своме.
Да ми причешће светим Твојим тајнама, Господе, не буде за суд или осуду, већ за исцелење душе и тела.

Амин.


МОЛИТВА ЗА ЖИВЕ
Спаси, Господе, и помилуј децу моју (имена), супруга мога / супругу моју (име), родитеље моје (имена), духовнога оца мога (име), кумове моје (имена), сроднике моје (имена) и све православне.


МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕНЕ
Упокој, Господе, душе уснулих слугу Својих: родитеља мојих (имена), сродника и предака (имена), добротвора (имена) и свих православних хришћана,
и опрости им сва сагрешења вољна и невољна
и даруј им Царство Небеско.


MOLITVA ZA DECU
Господе Исусе Христе, који си сам био дете, и који си децу волео и благосиљао, помилуј и спаси децу нашег времена, да се некрштена крсте, а крштена да се вером у Тебе и љубављу према Теби утврде.

Спаси, Господе, ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваре безбожјем или зловерјем и одвлаче их од Тебе, који си једини Спас и Избавитељ њихов.

Спаси, Господе, и ону децу коју бездушни зли учитељи, безбожни или зловерни, удаљују од Тебе Творца њиховог, и уводе у друштво душом огубаних.

Спаси, Господе, ону децу чије чисте душе оскрвњује сваки неморал на улици и разврат у позоришту, на телевизији и у биоскопу. Спаси их од ових нечистота.

Спаси, Милостиви, и ону дечицу без родитеља која су пала под руку сурових старатеља, злих очуха и маћеха. Спаси их од слушања хулних речи и гледања злих дела.

Помози, Свемогући, да деца узрасту и сазру за синовство Божије и грађанство Небеског Града, на вечно спасење, а у Твоју славу и хвалу.

Амин

ПСАЛАМ 50
Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti svojoj, i po obilju milosrdja svoga očisti bezakonje moje. Operi me dobro od bezakonja moga, i od greha moga očisti me. Jer bezakonje moje ja znam, i greh je moj stalno preda mnom. Tebi jedinome sagreših, i zlo pred Tobom učinih. Da se opravedaš u rečima Svojim, i pobediš kad Ti sude. Gle, u bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja. Gle, istinu ljubih, i javljaš mi nepoznatosti i tajne mudrosti Tvojoj. Pokropi me isopom, i očistiću se; operi me, i biću belji od snega. Daj mi da slušam radost i veselje, da se obraduju kosti potrvene. Odvrati lice Tvoje od grehova mojih, i sva bezakonja moja očisti. Srce čisto sazdaj u meni, Bože, i duh prav obnovi u utrobi mojoj. Ne odbaci me od lica Tvoga, i Duha Tvoga Svetoga ne oduzmi od mene. Daj mi radost spasenja Tvoga, i Duhom vladalačkim utvrdi me. Naučiću bezakonike putevima Tvojim, i bezbožnici će se obratiti k Tebi. Izbavi me od krvi, Bože, Bože spasenja moga; obradovaće se jezik moj pravdi Tvojoj. Gospode, otvori usne moje, i usta moja kazivaće hvalu Tvoju. Jer da si hteo zrtve, ja bih Ti prineo; za zrtve svespaljenice ne marim. Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti. Po blagovoljenju Svome, Gospode, čini dobro Sionu, i neka se podignu zidovi Jerusalimski. Ti ćeš blagovoleti žrtvu pravde, prinose i žrtve svespaljenice, tada će prineti na žrtvenik Tvoj teoce.


SVAKODNEVNE MOLITVE
Molitvama svetih otaca na{ih, Gospode Isuse Hriste, Bože na{, pomiluj nas. Amin.
Slava Tebi Bože na{, slava Tebi. Care nebeski, Ute{itelju, Du{e Istine, koji si svuda i sve ispunjava{, Riznico dobara i Davaoče života, dodji i useli se u nas, i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi, Du{e na{e.
Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas (3 puta).
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekovima vekova. Amin.
Presveta Trojice, pomiluj nas;
Gospode, očisti grehe na{e;
Vladaru, oprosti bezakonja na{a;
Sveti, poseti i isceli nemoći na{e, imena Tvoga radi.
Gospode, pomiluj! (3 puta).
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
O^E NA[, Koji si na nebesima,
da se sveti ime Tvoje,
da dodje carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu;
hleb na{ nasu{ni daj nam danas;
i oprosti nam dugove na{e kao {to i mi opra{tamo dužnicima svojim;
i ne uvedi nas u isku{enje,
no izbavi nas od zloga.
Amin.
Jutarnje molitve
Ustavši od sna, padamo pred Tobom, Blagi, i uznosimo Ti andjelsku pesmu, Gospode: svet si, svet, svet, Bože, pomiluj nas Bogorodicom.
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu;
Iz postelje i sna podigao si me, Gospode; um moj prosveti i srce, i usne moje otvori da Te slavim, Sveta Trojice; svet si, svet, svet, Bože, pomiluj nas Bogorodicom. I sada i uvek i kroz sve vekove. Amin.
Sudija će doći iznenada, i otkriće se svačija dela, no sa strahom molimo u ponoći: svet si, svet, svet, Bože, pomiluj nas Bogorodicom.


ДВЕ НАЈВЕЋЕ ЗАПОВЕСТИ

1.ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom.
2. ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.
(Mt.22,37-40; Mk.12,30-31)
DESET BOŽJIH ZAPOVESTI
1.Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene
2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svoga.
4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
6. Ne ubij.
7. Ne čini preljube.
8. Ne kradi.
9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
10. Ne poželi ništa što je tudje. (2.Mojs.20,2-17)


CRKVENE ZAPOVESTI
1. Moliti se Bogu i učestvovati na službi Božjoj svake nedelje i praznika.
2. Držati post pred Rodjenjem i Vaskrsenjem Hristovim, pred praznik sv. ap. Petra i Pavla, pred Veliku Gospojinu, i svake srede i petka.
3. Poštovati sveštena lica i crkveni poredak.
4. Ispovedati grehe svoje i pričešćivati se redovno.
5. Držati postove i molitve koje zapovedi episkop u vreme kakve nevolje.
6. Svadbe ne činiti za vreme posta.
7. Jeretičke knjige ne čitati.


MOLITVE VEČERNJE
Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas. Amin..
Pomiluj nas, Gospode, pomiluj nas, jer mi grešnici, nemajući nikakvog opravdanja, Tebi kao Vladaru prinosimo ovu molitvu: pomiluj nas.
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu:
Gospode, pomiluj nas, jer se u Tebe uzdasmo; ne gnevi se jako na nas, niti pominji bezakonja naša, nego i sada kao milostiv pogledaj i izbavi nas od neprijatelja naših: jer su Ti Bog naš, i mi smo ljudi Tvoji, svi smo delo ruku Tvojih, i ime Tvoje prizivamo.
I sada i svagda i kroz sve vekove.
Amin.
Otvori nam dveri milosrdja, blagoslovena Bogorodice, da ne poginemo mi koji se u Tebe nadamo, nego da se Tobom izbavimo od beda: jer si Ti spasenje roda hrišćanskog.
Gospode pomiluj ! (12 puta).


Molitva
Gospode Bože naš, što sagreših ovoga dana rečju, delom i mišlju, oprosti mi kao blag i čovekoljubiv. Podari mi miran i tih san; pošlji mi svoga Andjela čuvara koji me zaklanja i čuva od svakoga zla. Jer si Ti čuvar duša i tela naših, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i kroza sve vekove.
Amin


Molitva andjelu čuvaru
Andjele Hristov, čuvaru moj sveti, zaštitniče Duše i tela i moga, oprosti mi sve sto sgreših u današnji dan, izbavi me od svakoga zla, da ne bih nikakvim grehom razgnevio Boga mog, no moli za mene grešnoga i nedostojnog slugu, da me pokažeš dostojna dobrote i milosti Sesvete Trojice, i Matere Gospoda moga Isusa Hrista, i svih Svetih. Amin.


Molitva posle ručka
Blagodarimo Ti Hriste Bože naš što si nas nasitio Tvojim zemaljskim dobrima; ne liši nas ni Tvog nebeskog carstva, kao što si došao medju svoje učenike, Spasitelju, darujući im mir, dodji i nama i spasi nas.


Molitva pre večere
Neka jede narod Božji i nasitiće se, i proslaviće Gospoda koji Ga traže; biće im živa srca u vekove vekova.

Molitva posle večere
Tvoja utroba, Bogorodice, posta sveta trpeza sa nebesnim hlebom, Hristom Bogom našim; svaki koji jede od njega ne umire, kao što reče Hranitelj svih.

Порекло и извори православане вере:
Где је порекло православне вере?
У Божијем откровењу израженом у Светом писму и Светом предању.
Шта је Свето писмо и откуд му тај назив?
Збирка светих књига/списа Старог и Новог завета зове се Свето писмо или Библија. Названо је тим именом јер је најсветији Бог наш надахнуо и руководио светим људима у писању ових књига, а с циљем да нас научи светом животу.


Откуд израз Библија и шта то значи?
Реч је грчког порекла и значи: Књиге. Али ова реч није овде употребљена у смислу скупа или множине, већ у смислу квалитета, тј. значење се не односи на много књига, већ на књиге над књигама, на врхунац пирамиде свих књига у свету.
Шта значи реч Јеванђеље?
Јеванђеље је реч грчког порекла и у преводу значи добра или блага вест.
Може ли се одвојити Свето предање од Светог писма?
Не, они су неодвојиви. Јер у светлости Светог предања ми правилно разумемо Свето писмо, а у светлости Светог писма ценимо и волимо Свето предање.


Хришћанско православно исповедање вере
Шта је то хришћанско православно вероисповедање?
То су најкраће изложене истине хришћанске вере у вероисповедању Источне православне цркве. Ово вероисповедање се назива Символ вере и састоји се из дванаест чланова који гласе:
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог;
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушнпг са Оцем, кроз кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И који је васкрсао у трећи дан по Писму;
И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;
И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, чијем царству неће бити краја;
И у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века.
Амин.


Седам светих тајни Цркве Христове
Шта називамо светом тајном?
Света тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила, која се зове Божија благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају.
Шта је Божија благодат?
Божија благодат су они Божији дарови које Бог Отац даје кроз Светога Духа, а по заслугама Сина.
Да ли се спасавамо само Божијом благодаћу?
Да, ако слободном вољом усвајамо Божију благодат вером, која се изражава кроз добра дела.
Колико светих тајни има у Православној цркви?
Има их седам: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење.
Које се свете тајне могу понављати, а које не?
Не могу се поновити крштење, миропомазање и свештенство. Остале могу.


Света тајна крштења
Шта је света тајна крштења?
То је света тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божије укључује се у Цркву Христову.
Која је најважнија радња у овој светој тајни?
Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника - извршиоца свете тајне.
Какво значење има трократно погружавање и вађење из воде лица које се крсти?
Трократно погружавање означава смрт у гресима против Свете Тројице, а трократно излажење из воде означва живот у Светој Тројици.
Чијом заповешћу сматрамо да је крштење неопходно за сваког члана Цркве?
Христовом заповешћу: прво, следујући Његовом сопственом примеру; друго, држећи се Његове заповести коју је дао својим ученицима: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28,19); треће, чувајући Његову строгу опомену: ...Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5).
Шта је кум и ко једино може бити кум?
Кум је сведок исповедања вере онога који се крштава, а ако је у питању дете онај који јамчи веорисповедање уместо детета и то може бити само православно лице способно да поучава или да помаже у поучавању у свим хришћанским истинама и васпитавању лица, детета које је крштено.
Зашто је потребно да се деца крштавају?
Прво, из бојазни да дете, ако умре некрштено, не постане чланом хришћанске породице и да се тако на Последњем суду не појави међу незнабошцима. Друго, зато што су апостоли крштавали децу (Дела ап. 10,44; Кор. 1,16).

Света тајна миропомазања
Шта је света тајна миропомазања?
То је света тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и другим даровима који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом.
Како се врши ова тајна над крштеним лицима?
Свештеник помазује поједине делове тела крштеног лица светим миром, изговарајући речи: Печат дара Духа Светога. Амин.
Одакле су узете ове речи?
Од светог апостола Павла, који је рекао: А Бог који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша (2.Кор.1, 21-22).
Зашто и који делови тела се помазују?
Помазују се ови делови тела: чело, да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону; груди, да се освети срце и да љуби Бога; очи, да се освете и да виде Божије добро у сваком створењу; уши, да се освете и да слушају речи Божије; образи, да се освете и изражавају радост због учињеног добра и стида због греха; уста, да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро; руке, да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом и ноге, да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божије.
Укратко, да се освети цео човек?
Управо тако, да се освети цео човек, и душа и тело, да буде свет као што је Бог свет.
Има ли трага у Старом завету о светој тајни миропомазања?
Да. Стари цареви су били помазивани (И Самуилова 10,1; 16,13; Пс. 50, 99, 20. Сада су сви хришћани миропомазани, јер нас је Христос учинио да будемо: свештеници и цареви пред Богом, Оцем Његовим (Откр. 1,6).


Света тајна причешћа
Шта је света тајна причешћа?
То је света тајна у којој побожни хришћани у виду хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа.
Ко је и када установио свету тајну причешћа?
Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти. То је описано у св. Јеванђељу: И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; јер је ово крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мат. 22,26-28).
Зашто је Света литургија најважнија од свих црквених богослужења?
Зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо.
Зашто је потребно да се причешћујемо, и какве су последице непричешћивања?
Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: Ко једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6,54; 6,56). Ако се пак не причешћујемо у смртној смо опасности, јер Господ је рекао сасвим јасно: Ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи (Јн. 6,53).
Како појаснити речи из Јеванђеља: Ко једе тијело моје и пије крв моју . . .?
Деца узимају млеко од своји мајки, које је уствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у светом причешћу узносимо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају.
Како треба да се припрема за свету тајну причешћа?
Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем свима и све.
Колико пута треба да се причестимо?
Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручиво приступати светом причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести.


Света тајна покајања
Шта је света тајна покајања?
То је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом.
Који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не?
Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали. Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође, неки смртни греси не могу бити опроштени ни на овом ни у будућем свету, према Христовим речима (Мат. 12,31-32).
Ко су исповедници и ко им је дао власт да опраштају грехе?
Сам Господ Исус Христос рекао је својим апостолима: Примите Духа Светога. Којима опростите гријехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће се (Јн.20.22-23) - Епископска и свештеничка служба продужетак су апостолске службе.
Какву епитимију (казну) може свештеник да нам наложи и која је сврха такве казне?
Према озбиљности греха, свештеник може да наложи различиту епитимију или поправну меру радије него казну. Састоји се у нпр. у томе да: постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступимо светој тајни причешћа за извесно време. Тиме нас свештеник подстиче на дубље размишљање о нама као саучесницима Тајне вечере коју због почињених грехова нисмо достојни примити без додатних напора и окајавања.
Колико често се треба исповедати и да ли то чинимо само пред причешће?
Што се чешће исповедамо то је боље за нас. Пред свето причешће исповест је обавезна. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти, а неисповеђени, непокајани и неразрешени од почињених грехова нисмо спремни за сусрет са Богом.


Света тајна свештенства
Шта је света тајна свештенства?
То је света тајна у којој Дух свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да свршава остале свете тајне и да руководи верским животом људи.
Ко је установио у Цркви јерархију?
Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. 5,4-6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе. Од Њега као главе Цркве апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони носиоци су јерархије (И Тим.4,14;5,22).
Зашто зовемо свештеника оцем?
Зато што смо преко свештеника у светој тајни крштења препорођени у децу Божију; преко њих у светој тајни причешћа добијамо небеску храну (Христово тело и крв), у светој тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, а у осталим светим тајнама нарочите дарове Духа Светога. Поред тога, свештеници се за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас на свако добро и нама руководе. Према томе, они су заиста наши духовни оци који исто тако морају бити достојни тог имена и те велике службе.


Света тајна брака
Шта је света тајна брака?
Света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце.
Како и када је Бог благословио прву брачну заједницу?
Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: Рађајте се и множите се и напуните земљу. Рекао је још: Човјек ће оставити оца својега и матер своју и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. (Постање,1,28 ; 2,24; Мат.19-6;Јн. 2).


Света тајна јелеосвећења
Шта је света тајна јелеосвећења?
Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује благодат за оздрављење болесника.
Шта је овде болест?
Оболење душе или тела.
Од ког се времена ова тајна вршила у Цркви?
Од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, помазивали јелејем многе болеснике и лечили их (Мк. 6,13), а апостоли пренели исту службу на своје наследнике епископе и свештенике заповешћу: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере, помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је гријех учинио опростиће му се (Јак.5,14-15).
Да ли се врши само над тешким болесницима и онима који умиру?
Не, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни и који јој с вером приступају.


Нови Божји закон
Колико има Божјих закона и који су?
Постоје три Божја закона: најстарији, стари и нови или последњи Најстарији Божји закон није био писан већ утиснут у срца људска и савести њихове, као што каже ап. Павле за незнабошце који иако не имајући закона сами од себе чине по закону, јер је закон написан у њиховим срцима, будући да им савјест сведочи (Рим. 1,19-20; 2,14-15).
Тај закон је природан, преноси се са колена на колено и сачуван је као Свето предање кроз многе векове. Због непрестаног утицаја Сатане и због све веће изопачености човека и његовог отпадништва од Бога, Бог је преко Мојсија, око петнаест векова пре Христа, предао писани закон, који се зове Старозаветни Божји закон или стари закон. Али ни он не бива довољан да спасе људски род од три главна зла: Сатане, греха и смрти и Бог даје Нови и последњи закон Божји преко Господа Исуса Христа.
Које су највеће заповести Новог Христовог или последњег закона Божјег?
Прва је ова заповест: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим; и друга: Љуби ближњега свога као самога себе (Мат. 22, 37-40; Мк. 12,30-31).
Како испунити ове заповести?
За потпуно Богољубље што се тражи првом заповешћу потребан је стални - непрекидни додир са Богом (Лук. 18,1) што човек чини кроз хришћанску молитву кроз коју изражава своју веру наду и љубав. Постоје четири врсте молитве: унутарња или умна, спољна или гласна, лична - насамо и нечујно и заједничка - заједно са свим осталим људима у цркви или на неком другом месту.
Извршавајући ову прву заповест, човек је на путу извршења и друге, спровођења у живот искреног човекољубља кроз његов однос према ближњему испуњен хришћанским врлинама.
Које су главне мисли у свакој правилној молитви?
Свака правилна молитва обично има три дела: благодарење, мољење и слављење.
Прво, благодарење Богу за све што смо примили од Њега. Друго, молимо од Њега што нам је моментално потребно. Треће, славимо и величмо Његову доброту, силу и славу.
Постоји ли и која је најсавршенија молитва?
Најсавршенија молитва коју употребљавамо у дому и храму је молитва Господња. Она се зове тако јер је њу предао својим ученицима Господ Исус Христос као образац молитве.
Молитва Господња гласи:
Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на замљи као и на небу. Хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова.
Амин. (Мат. 6,9-14).
Нови Христов закон и развој хришћанског карактера
Који је главни циљ Последњег закона Божијег?
Нови или Последњи закон Божји је дат људима преко Исуса Христа, оваплоћеног од Бога с циљем да се у људима формира нови карактер, да постану нови људи, који су достојни да се назову децом Божјом и буду достојни да наследе небеско Царство Божје. Овај нови карактер човека треба да буде боголикост и христоликост и треба да се развије из свих јеванђелских врлина, личних и општих.
Шта битно утиче на развој хришћанског карактера?
Духовни и морални карактер хришћана се развија утицајем ових троструких фактора: послушност Христу и Његовој Цркви, лични напори у доживљавању свих врлина и Божја благодат кроз свете тајне или нарочито надахнуће.
Које су највеће хришћанске врлине?
Вера, израз правог мишљења кроз веру у Христа; нада, чисто осећање кроз наду у Христа и љубав, добро дело кроз љубав у Христу.
Које су остале хришћанске врлине?
Има их много, али се смтра да су ових седам изнад осталих: смерност, дарежљивост, морална чистота, милосрђе, уздржљивост, кротост и ревност у вери.
Шта омета правилно развијање хришћанских врлина?
Грех, који је суштински лаж и насиље до погибије, односно до смрти.
Шта лежи у основи греха и чиме се борити против тога?
У основи сваког греха лежи зло, а по речи Христовој: Овај се род не изгони осим молитвом и постом (Мат. 17,21). Постом се постиже очишћење тела, јачање воље, уздизање душе и оспособљење разума за распознавање зла од добра и сузбијање греха у самој клици. Установио га је сам Господ Исус Христос, својим примером (Мат. 4,2) и својим учењем (Мат. 6,16; 17,21).
Које грехе зовемо смртним гресима и у каквом су односу према седам великих врлина?
Оне који одводе у вечну смрт и њих има седам који стоје насупрот врлинама: гордост насупрот смерности, среброљубље насупрот дарежљивости, разврат насупрот моралној чистоти, завист насупрот милосрђу, неумереност насупрот уздржљивости, гнев насупрот кротости, очајање насупрот вери.
Постоје ли и други греси и који?
Постоје тзв. четири греха која вапију на небо за казну и то су: хотимично убиство с разбојништвом, содомија, закидање најамничких плата и кињење удовица и сирочади. Постоје и многи други мањи или опростиви греси у мислима, речима, жељама и делима.
Како је још Господ Христос поучавао ученике да се боре против греха?
Свака изговорена реч Христова поука је за лично или друштвено усавршавање и у животу хришћана примењена најбоље је оружје против силе греха. Тешко је издвојити најважније поуке, али поред Беседе на гори и блаженстава Господ нам је јасно указивао на многе личне и друштвене врлине којима се треба у животу руководити. Ево неких од тих поука.

Чување душе и јединства у души:
Потребно је духовно бринути и о телу и о души, о сваком посебно. Душа се разликује од тела и потребна јој је друкчија храна, одећа и светлост. Не живи човек само о хљебу већ о свакој ријечи Божјој (Лк.4,4). Јединство у души значи снагу и мир, док подељена душа значи слабост и пропадање. Ако је дом подељен у себи, такав дом не може остати (Мт.12,25) рекао је Господ. Он такође каже: Нико не може служити два господара... Не може служити Богу и мамону. (Мат. 6,24)
Контролисање срца и мисли: Добре мисли су семе за добра дела. Бог види наше мисли. Знајући људске мисли Господ говори: Зашто помишљате зло у срцима својим (Мт.9,4). Јер из срца излазе зле мисли, прељубе и свако зло (Мт.15,19).

Контролисање језика:
Заиста, вам кажем, за сваку узалудну реч коју људи кажу одговараће у дан Суда (Мт.12,3б).

Очекивања смрти и суда:
Човек који сваког дана гледа и слуша како умиру хиљаде људских бића, а не мисли на своју смрт није разуман. Човеку који није мислио на приближавање смрти, већ гомилао храну за далеку будућност Бог је рекао: Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а шта си припремио, чије ће бити? (Лк.12,20).

Давање милостиње:
Када чиниш милостињу не труби пред собом, као што чине лицемери.. да их људи хвале. Нека не зна левица шта чини десница. И Отац твој који види у тајности, платиће ти јавно (Мт.6,2-4). Који иште у тебе, подај му; и који хоће да узајми не одреци му (Мт. 5,42). Дај све у име Христа и братства ради.

Љубав према непријатељима:
Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне (Мт.5,44). Другога пута нема ка заједници са Христом, ни да се у свету оствари мир и братство.

Чинити добро људима:
Како? Исто онако као што желимо да људи чине нама. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци (Мт.7,12).

Опраштати брату:
Ако се брат твој огреши о тебе, покарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан згреши, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се, опрости му (Лк. 17,3-4).

Скромност:
Христос је рођен у стаји. Зашто се ми онда боримо за највише части и прва места? Седи на последње место.. Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понизи, подигнуће се (Лк.14,11).

Помирљивост:
Пре одласка у цркву а исто тако пре доласка пред суд, хришћанин је дужан покушати да се измири са својим противником ( Мт. 5,23-25). Ако се брат твој огрешио о тебе преузми постепене мере које је јасно одредио Господ (Мт.18,15-17).
Исповедање Христа пред другима:
Ко се постиди мене и мојих речи пред људима, и Син Човечији ће се постидети њега када дође у слави својој. (Лк. 9,26).

Опрезност од лажних христоса:
Неверници и непријатељи Христови ће уместо истинитог Христа прогласити себе или друга лажна и опасна лица за христосе. Предвиђајући ово, Господ опомиње: Будите обазриви да вас не преваре. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. Не идите за њима (Лк. 21,8).

Разборитост:
Коме је много дано, много ће се тражити од њега (Лк. 12,48) било у здрављу или богаству, знању или части. Ако вам је дано мање, мање ће се тражити од вас. Божја правда је одређена и савршена. Није мудро бунити се против таквих закона.

Готовост на служење:
Служење је оплемењено од Христа и кроз Христа. Тако су добровољне слуге у име Божје ново племство. Син човјечији није дошао да му служе, већ да служи (Мт. 20,28)Ако ја, ваш Господ и Учитељ, опрах вама ноге и ви сте дужни једни другима прати ноге .. Ја вам дадох примјер, ...као што учиних вама и ви чините (Јн.13,14-15).

Готовост на жртвовање:
Не само материјалних ствари, већ и свог живота за Христа, који је себе жртвовао ради нашег вечног спасења. Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15,13).


Из живота и учења Православне цркве
Каква им је сврха и шта су то задушни дани у Православној цркви?
Задушни дани освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани - рођаци и један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Стога је наша прека дужност да се тих дана молимо у храмовима и на гробљима, а исто тако да чинимо милостињу за душе умрлих с дубоким уверењем да ће Бог примити приношења за покој душа оних којима су намењена.
Какве врсте задушних дана имамо у Православној цркви?
Две врсте: посебне и опште задушне дане. Посебне врше породице за своје покојнике у трећи, девети, четрдесети (полугодишњи) и годишњи дан, а опште, којих има три, врши Црква за све своје чланове од искони. Поред тога свака субота је посвећена успомени на мртве и отуда Црква строго препоручује, да уколико се неки од посебних задушних дана веже из практичних разлога за викенд, да то буде суботњи а не недељни дан.
Да ли је све што се налази у храму свето?
Све што је освећено и посвећено служењу Богу сматрамо светим стварима. То су храмови, олтарски сасуди, свештеничка одјејања, богослужбене књиге . . Међу најзначајније свете ствари убрајамо: крст, иконе и свете мошти.
Зашто крст сматрамо светим предметом?
Зато што је Христос умро на крсту ради нашега спасења. Одувек је крст поштован као заједничка застава хришћанства, као симбол победе над Сатаном и над свим Христовим непријатељима. Хришћани га употребљавају још од апостолских дана, јер крст нам даје охрабрење у страху, смирење у болу, слободу од насиља и наду у очајању.
Свете иконе - како их поштујемо и зашто?
Пре свега, оне изображавају лик Спаситеља нашег Исуса Христа и догађаје из Његовог драматичног живота.Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету, или у облицима неке друге материје. Поред тога изображавају и Пресвету Дјеву Богородицу, анђеле и светитеље Божије, где једним посредним путем опет указују на Христа и Његово учење и дело коме су представљени служили или следили у свом животу.
Свете мошти - шта су свете мошти, како и зашто их поштујемо?
Нераспадљиви остаци светитељских тела, која су показала чудотворну моћ. Над њима су се испуниле речи Господње да бог неће оставити душу њихову у аду нити да подлегну труљењу (Пс. 16,10-11; Дап. 2, 27-31). Кроз њих обожавамо Јединог и Истинитог Бога који даје силу моштима својих љубљених светитеља да их прослављамо, као што су они прослављали Бога, док су били у својим телима


Молитва против ружних помисли
Владико, Господе Боже мој, у чијим јерукама судба моја, заштити ме по милости Својој, и не дозволида пропаднем по безакоњима својим, нити да идем за вољомтела које похотом војује против духа. Твоје сам створење - не презри дело руку Својих. Не одврати се од мене - сажалисе, а не понизи. Слаб сам, не презри ме, Господе, јер кТеби прибегох, Заштитнику своме Богу: исцели душу моју,јер сагреших Теби! Спаси ме ради милости Своје, јер самТи одан од младости своје! Нека се постиде они што тражеда ме одгурну од Тебе помоћу нечистих дела, ружних помисли,некорисних сећања! Удаљи од мене сваку нечистоту, свакозло, јер си Ти једини Свет, једини Силан, једини Бесмртан,у свему беспримерно моћан, и свима дајеш силу за борбу противђавола и његових војски. Јер Теби приличи свака слава, части поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда иу векове векова. Амин.

Молитва против страсти пијанства
(која подразумева давање имена дотичнеособе
за помињање и вађење честице на Светој Литургији)

Господепогледај милостиво на слугу Свога (име), обманутогобманом трбуха и плотскога весеља.

Дарујму (име) да позна сладост уздржања у посту и изњега проистичуће плодове Духа Светога.

Амин.


Молитва за болесне
(подразумевадавање имена дотичне особе
за помињање и вађење честице на Светој Литургији)
Владико Сведржитељу, Свети Царе, Којиуразумљујеш и не усмрћујеш, Који клецајуће утврђујеш и оборенеусправљаш и телесне муке човекове отклањаш, молимо се Теби,Боже наш, слугу Свога (име болесника) који болује,посети милошћу Својом. опрости му свако сагрешење вољнои невољно. О, Господе, излечујући силу Своју са Небеса пошаљи,прикосни се тела његова, угаси грозницу, укроти страст исваку болест која се крије у њему, буди Лекар слуге Свога(име болесника) подигни га са постеље болесничкеи са одра страдања његовог и даруј га свесавршеног ЦрквиСвојој, да благоугађа Теби и твори вољу Твоју. Јер Твојеје да нас милујеш и спашаваш, Боже наш, и Теби славу узносимоОцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у векове векова.Aмин.

Молитва за оне који путују
Тропар, глас 2: Ти који си Пут и Истина , Христе, пошаљи за сапутника Ангела Свога слугама Својимсада, као некада Товији, да их чува и неповредне сачувана славу Твоју од свакога зла у свакој доброј срећи, молитвамаБогородице, једини Човекољупче.

Кондак, глас 2: Луки и Клеопи сапутникбио Си, ходи сада заједно са слугама Твојим који да путујужеле, од сваке их зле напасти избављајући. Јер Ти као Човекољубацсве можеш.

Молитва: Господе Исусе Христе,Боже наш, Истинити и Живи, Који си изволео да путујеш сатобожњим оцем Својим Јосифом и Пречистом Дјевом Мајком Својому Египат и Који си сапутник Луки и Клеопи био! И сада Тесмерно молимо, Владико Пресвети, са слугама Својим путујблагодатно. И као слуги Твоме Товији Ангела Чувара пошаљи,да нас чува и избавља од свакога злог нападаја видивих иневидивих непријатеља и на испуњавање заповести Твојих упућује,и да нас мирно и срећно и здраво проведе и безметежно кућиврати. И дај слугама Твојим да сву своју добру намеру заблагоугађање Теби срећно у славу Богу испуне. Јер Твојеје да милујеш и спашаваш нас и Теби славу узносимо са БеспочетнимОцем Твојим и са Пресветим и Благим и Животворним ТвојимДухом, сада и свагда и у векове векова. Амин.


Молитва за децу
Господе Исусе Христе, Који си Сам биоДете, и Који си децу волео и благосиљао, помилуј и спасидецу нашег времена, да се некрштена крсте, а крштена дасе вером у Тебе и љубављу према Теби утврде. Спаси, Господе,ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваребезбожјем или зловерјем и одвлаче их од Тебе, Који си јединиСпас и Избавитељ њихов. Спаси, Господе, и ону децу којубездушни зли учитељи, безбожни или зловерни, удаљују одТебе Творца њиховог, и уводе у друштво душом огубаних. Спаси,Господе, ону децу чије чисте душе оскрвњује сваки неморална улици и разврат у позоришту, на телевизији и у биоскопу.Спаси их од ових нечистота. Спаси, Милостиви, и ону дечицубез родитеља која су пала под руку сурових старатеља, злихочуха и маћеха спаси их од слушања хулних речи и гледањазлих дела. Помози, Свемогући, да деца узрасту и сазру засиновство Божије и грађанство Небеског Града на вечно спасење,а у Твоју славу и хвалу. Амин. Богородице Дјево,радуј се, благодатна Марија! Господ с Тобом,
Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробеТвоје,
јер си Спаса родила душа наших!


Молитва за спас земаља православних
Господе, Боже сило, Боже спасења нашег, Боже који сам чинишчудеса, погледај милостиво и снисходљиво на своје смиренеслуге, и чуј нас човекољубиво и помилуј. Ево, наши се непријатељискупише против нас, да нас униште, и да разоре светиње наше.И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас ида се не можемо одупрети њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш.И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама ти се молимо:помози нам Боже, Спаситељу наш, и избави нас ради славе именаТвог, да не би рекли непријатељи наши: гле, оставио их јеБог, и нема Онога ко их избавља и спасава већ да познају свинароди да си Ти Бог наш, а ми деца Твоја, увек заштићиванаТвојом влашћу. Амин.


Тропар Крсту и молитва за отаџбину
Спаси,Господе, људе Своје и благослови наследство Твоје, победунад противницима дарујући и Крстом Својим чувајући многострадалнинарод наш.


Молитва о братској љубави
Господе Исусе Христе, Боже наш, који си нову заповест даоСвојим ученицима да љубе једни друге, прими ову моју молитвуи Духом Твојим Светим обнови у нама љубав према Теби и нашимближњима; и ту љубав учврсти у срцима нашим, да том љубављуизвршујући заповести Твоје, не тражимо на овој земљи угодностисеби, него да тежимо слави Твојој и напретку и спасењу нашихближњих. Молимо Ти се, Господе Боже наш, да благодаћу ТвогаПресветога Духа уселиш и укорениш у нама нову заповест ТвогаНовога Завета: да љубимо један другога и да себи не угађамо,него да свагда мислимо и чинимо оно што је на славу Твојуи на добро наших ближњих. Молимо Ти се, Човекољубиви Господе,да у душама и срцима нашим побудиш чисту и нелицемерну љубавпрема Теби и браћи нашој. Јер ко мисли да може љубити Тебе,а мрзи на брата свога, лажљивац је и по мраку ходи. Стоганам, Ти Господе, Изворе и Даваоче праве љубави, даруј да искренои истинито волимо све људе Твоје, не само браћу и пријатељенаше, него и саме непријатеље наше, по свеистинитој заповестиТвојој; и да добро чинимо и онима који нас мрзе и прогоне,и да се старамо о њиховом спасењу. Јер си Ти Бог љубави идоброте и човекољубља, и Теби славу узносимо: Оцу - вечномИзвору богољубља и човекољубља, и Сину Твоме Љубљеноме, којије из љубави према свету дошао у свет да спасе човека, и ДухуТвоме, Надахнитељу свете љубави, сада и увек и у векове векова.Амин.



ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ Светог свештеномученика КИПРИЈАНА
и
Свете мученице ЈУСТИНЕ ДЕВИЦЕ

У време цара Декија живљаше у антиохији Сиријској неки Кипријан, философ и чувени волхв ( врачар , чаробњак , мађионичар ). Он беше родом из Картагине , од родитеља незнабожаца , који га од детињства предадоше на службу своме незнабожачком и поганом богу Аполону. У седмој години својој Кипријан би поверен волхвима да изучи вештину волхвовања и демонску мудрост. А кад напуни десет година, родитељи послаше Кипријана на гору Олимп, да се усаврши у жречеству, јер ову гору незнабошци назива-ху обиталиштем богова, пошто се на њој налажаше огромно мноштво идола, у којима живљаше безброј демона. На тој гори Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства: упознаде разна демонска утварања, научи да изазива промене у ваздуху, да пушта громове и кишу, да узбуркава таласе морске, да прави штете по воћњацима, градинама и пољима, да наводи на људе недаће и болести; једном речју, он изучи свепагубно мудровање и свезло деловање ђаволово. И виде он тамо безбројне војске демона са Кнезом таме, коме једни демони предстојаху, други служаху, трећи клицаху, величајући свога кнеза; а неке демоне шиљаху по целом свету да варају људе. Виде он тамо све незнабожачке богове и богиње, и разноврсне утваре и привиђења по заласку сунца, и то не хлеб или неко друго јестиво већ једино храстов жир. А кад му би петнаест година, Кипријан доби за учитеље седам великих жречева који служаху седморим планетама. И од ових жречева он дознаде многе демонске тајне. Затим отпутова у град Агре, где неко време послужи богињи Ири, и од тамошњег жреца научи многа лукавства. Извесно време Кипријан проведе у Тавропољу, служећи Артемиди. Одатле отпутова у Лекедемонију, и научи каквим се враџбинама и утварањима може чинити то да мртваци говоре из гробаова.
У својој двадесетој години Кипријан отпутова у Египат, и у граду Мемфису учаше се великим залима и враџбинама. У својој пак тридесетој години он оде код Халдејаца, и изучивши звездословље он заврши своје школовање, и отпутова у Антиохију савршен у сваком злу: волхв, и врачар, и душегубац, велики пријатељ и верни слуга Кнеза пакленога, са којим говори лицем у лице, и од кога се удостоји велике части. О томе он сам говораше овако: верујте ми, ја самог ђавола видех, јер га жртвама умолих, и целивах, и разговарах с њим и са доглавницма његовим; и он ме заволе, и похвали моју памет, и пред свима рече: ''ево новог Амврија; брз нам је на послушање, достојан је нашег удела'' . И обећа ми да ће ме по изласку мом из тела поставити за кнеза, и да ће ме за живота на земљи у свему помагати; и даде ми пук демона да ми служе. А кад одлажах од њега, он викну к мени: '' Буди храбар, ревносни Кипријане!'' И уставши испрати ме, тако да се сви доглавици његови зачудише. Зато и сви кнезови његови, видевши какву и почаст он указује, беху врло услужни према мени. А лице његово беше као цвет травни; на глави имађаше раскошни венац од злата и блиставог камења, које обасјаваше цело поље оно; и одело његово беше чудесно. Када се пак окреташе тамо или овамо, све се оно место тријесаше; и крај престола његовог стајаху у великој покорности многобројни зли дуси разних чинова; тада и ја предадох њему целога себе, покоравајући се свакој заповести његовој.

То сам о себи казиваше Кипријан после свог обраћења Христу. Из тога се јасно види какав је био човек: пријатељ демонима, чија сва дела чињаше, пакостеће људима и обмањујучи их. Јер, боравећи у Антиохији, он многе људе наведе на сваковрсна гадна безакоња, многе уби отровима и чарањем, младиће и девојке приношаше на жртву демонима; и врло многе научи свом волхвовању злом; он учини да једни по ваздуху лете, други – по облацима у лађама плове, трећи – по водама ходе. И од свих паганаца он беше поштован и слављен као најврховнији жрец и најмудрији слуга њихових богова сегадних. И многи прибегављаху к њему у невољама својим; и он им помагаше демонском силом које беше пун: једнима помагаше у блукочинству, другима у гневу, у непријатељсту и освети, трећима у зависти. И већ сав беше на дну пакла и у устима ђавола, син геене, заједничар демона и вечне погибли њихове.

Но Господ, који не жели смрти грешника, по неисказаној доброти Својој и по милосрђу Свом које греси људски не могу победити, изволи потражити обог пропалог човека, и њега потонулог у дубине пакла, извући из понора и спасти, и на тај начин свима људима показати Своје човекољубље. Јер нема греха који побеђује Његово чонекољубље. А Господ спасе Кипријана од његове погибли на овај начин:

У то време живљаше у Антиохији нека девојчица, по имену Јустина. Она се роди од незнабожних родитеља: од оца Едесија, жреца идолопоклоничког, и од матере Клеодоније. Ова девица Јустина, када постаде пунолетна, сеђаше једном код куће крај прозора. Том приликом она чу реч спасења из уста неког ђакона Праилија који је туда пролазио и говорио о очовечењу Госпдода нашег Исуса Христа, како се роди од пречисте Дјеве, и сатворивши многа чудеса благоволи пострадати ради нашег спасења, па васкрсе из мртвих са славом, узнесе се на небо, седе с десне стране Оца, и царује вечито. Ова ђаконова проповед паде на добру земљу у срцу Јустине, и убрзо стаде доносити плод и искорењивати у њој свако трње неверја. Зажеле Јустина да је тај ђакон научи више и потпуније, али јој девојачки стид не допусти да га потражи. Ипак она тајно одлажаше у цркву Христову, и често слушајући реч Божју, делањем Духа Светог у срцу њеном, она поверова у Христа. Ускоро затим она и матер своју приведе Христовој вери. Потом она и свог старог оца приведе вери. Он, видећи своје кћери, и слушајући мудре речи њене, размишљаше у себи: идоли су начињени рукама људским, и како могу бити богови када немају ни душе ни даха? Док он тако размишљаше, виде ноћу у сну неко необично божанствено виђење: виде он велику војску сетлоносних Анђела, а усред њих беше Спаситељ света – Господ Христос, и чу где му Спаситељ говори: Ходите к мени, и даћу вам Царство небеско.

Тргнувши се из сна, Едесије одмах пође са женом и ћерком к епископу хришћанском Оптату, молећи га да их научи Христовој вери и а им подари свето крштење. И још му исприча речи своје кћери, и о своме виђењу Анђела. Чувши то, епископ се обрадова њиховом обраћењу. И пошто им много говор о вери, он крсти Едесија, и жену његову Клеодонију, и кћер Јустину. И причестивши их Светим Тајнама, он их отпусти с миром. А када се Едесије утврди у вери Христовој, тада епископ, видећи побожност његову, рукоположи га за презвитера. И Едесије поживе врлински у страху Божијем годину и шест месеци, и тако у светој вери сконча живот свој. Јустина пак добро се подвизаваше у заповестима Господњим љубећи женика свог __ Христа , и служећи Му у молитвама усрдним, у девству и целомудрију, у посту и уздржању великом. А ђаво који мрзи род људски, видећи такво живљење њено, позавиде врлинама њеним, и стаде јој пакостити, наводећи на њу разне беде и невоље.

У то време бејаше у Антиохији један младић, по имену Аглаид, схоластик, син богатих и знаменитих родитеља. Он сав живот свој провођаше у сластима и сујети овога света. Једном приликом он угледа девицу Јустину која је ишла цркви, и зачуди се њеној лепоти. И ђаво му убаци у срце рђаву мисао о њој; и распаљујући се пожудом према њој, Аглаид се стаде на све могуће начине паштити (трудити) да се упозна са њом и задобије љубав њену, па да онда чисто јагње Христово ували у своју нечистоту. Са тим циљем он сачекиваше девицу на местима где је она обично пролазила, добациваше јој ласкаве и саблажњиве речи, хваљаше и величаше њену лепоту, и извјављиваше јој љубав, ловећи је на тај начин заводљивим мрежама на блудочинство. Девица се склањаше од њега и бегаше, гнушајући га се, у није хтела да чује његове ласкаве и лукаве речи. Но младић, не престајући да пожудно чезне за њеном лепотом, посла к њој молбу, да ли би хтела да му буде супруга. Она му одговори: ја имам женика – Христа; Њему служим, и чистоту своју чувам; Он и душу и тело моје чува од сваке нечистоте.

Чувши такав одговор целомудрене девице, Аглаид још јаче жудаше за њом, распаљиван ђаволом. И пошто је никако не могаше преластити, он намисли да је на силу отме. И скупивши себи у помоћ разуздане младиће, он вребаше девицу на путу, којим је она обично ишла у цркву на молитву. Угледавши је, он је дохвати и силом је вукаше кући својој. А она стаде силно викати, ударачући га по устима и пљујући га. Чувши њено запомагање, људи истрчаше из својих кућа, и непорочно јагње – свету Јустину отеше из руку поквареног младића као из чељусти вука. Разуздани се младићи разбегоше, и Агалид оде постиђен кући својо. Не знајући шта више да чини јер је зла пожуда расла у њему, Аглаид се реши на још једно зло: оде великоме волхву и чаробњаку Кипријану, идолопоклоничком жрецу, исприча му своју муку, и замоли његову помоћ, обећавајући му много сребра и злата. Чувши све то од Аглаида, Кипријан га тешаше, обећавајући му да ће му сву жељу жељу испунити. Ја ћу учинити то, рече он Аглаиду да ће сама девица искати љубав твоју, и жудеће за тобом више него ти за њом. Утешивши га тако Кипријан га отпусти пуног наде.

Онда се Кипријан даде на посао: отвори своје књиге, и призва једног од нечистих духова за кога сазнаде да може брзо срце Јустине распалити прљавом пожудом према оном младићу. Ђаво му обећа да ће то хитно учинити, и са гордошћу рече: То је лака ствар за мене, пошто сам много пута градове земљотресом потресао, бедеме разваљивао, домове раздељивао, крвопролића и оцеубиства устројавао, велика непријатељства и љутње међу браћу и супруге убацивао, многе жељне девствовања у нечистоту увалио; монахе који су по горама живели, тешке постове држали, никада о телу помишљали, ја сам блудном пожудом распаљивао, и научио их да служе телесним страстима; неке покајнике, који су се били одрекли свега, ја сам опет к првим злим делима вратио; многе сам целомудренике у блудочинство увалио, - па зар да ту једну девицу не приволим на љубав према Аглаиду? Али, зашто више говорити? Ја ћу ускоро самим делом силу своју показати, само узми ову лекарију, (- пружи му неку пуну посуду-), и подај је ономе младићу да покропи Јустинину кућу, па ћеш видети шта ће бити.

Рекавши то он оде. Кипријан позва Аглаида и посла га да тајно покропи Јустинину кућу из ђаволове посуде. Кад овај то учини, тамо уђе демон блуда са распаљеним стрелама телесне пожуде, да девојчино срце рани блудноћом, а тело њено распали прљавом пожудом. Јустина пак имађаше обичај да сваке ноћи узноси молитве своје Господу. И када се она, по обичају свом, у девет сати ноћу мољаше Богу, она изненеда осети у телу лењост огња пакленога. И дуго она би у тој напасти и унутрашњој олуји: и дође јој на памет онај младић Аглаид, и појавише се у њој рђаве мисли. Но девица се чуђаше и сама себе стиђаше, осетивши где јој крв ври као у неком врелом казану, и мишљаше о ономе чега се свагда гнушала као неке гадости. Али, будући благоразумна, Јустина познаде да ова олуја у њој настаде од ђавола, па се одмах лати оружја – крсног знака, и прибеже к Богу топлом молитвом, и завапи из дна душе ка Христу, женику свом, говоррећи: Господе Боже мој, Исусе Христе! ето непријатељи моји усташе на ме, замку спремише ногама мојим и понизише душу моју, а ја се опоменух имена Твог у ноћи, и обрадовах се. И када ми они досађују, ја прибегавам к Теби, и надам се да се непријатељи мој неће обрадовати због мене. Ти знаш, Господе Боже мој, да сам ја слушкиња Твоја, и чистоту тела свог Теби сачувах, и душу своју Теби уручих. Стога сачувај овцу своју, Пастиру Добри; немој ме предати у плен зверу који тражи да ме прогута; даруј ми победу над злом пожудом тела мог!

И тако света девојка, дуго и трпељиво стојећи на молитви, посрами врага. Јер он, побеђен њеном молитвом, побеже од ње са стидом. И Јустини се поврати спокојство у тело и у срце, и угаси се пламен пожуде, и престаде борба, у умири се кључање крви. И Јустина даде славу Богу, певајући победничку песму. А ђаво се врати Кипријану са рђавом вешћу о потпуном неуспеху. Кипријан га онда упита: Због чега ниси могао победити девицу? А он, и не хотећи, рече истину, говорећи: Због тога што видех на њој неки знак, кога се уплаших, и не могох је победити.

Кипријан онда призва најопакијег беса, и посла га да куша Јустину. Отишав к Јустини, овај бес се окоми на њу страшније од оног првог, јер је нападе са великом силом. Но девица се наоружа свесрдном молитвом, и показа велики подвиг: обуче се у кострет, и умртвљиваше тело своје молитвом и постом, узимајући само хлеб и воду. И тако, укротивши страсти тела свог, она прогна ђавола посрамљеног, који се, као и први, врати Кипријану без икаквог успеха.

Тада Кипријан призва једног од кнезова демонских, и исприча му о немоћи циљаних бесова, како не беху у стању победити једну девојку, и мољаше од њега помоћ. Овај сурово укоро циљане бесове што нису били довољно вични томе послу, и што нису знали на који начин да срцу девојчином омиле блуд. При том он бодри Кипријана надом, обећавши му да ће он сам на други начин саблазнити девојку. И отишавши од Кипријана, овај се демонски кнез претвори у женско, и тако уђе код Јустине. Пошто седоше, он стаде разговарати с њом о Светом Писму, као да жели да следи њеном животу у чистоти, и распитиваше је, каква је награда за такав строги живот и чистоту. Јустина му одговори: Велика је и неисказана награда онима који живе у чистоти, и велико је чудо што људи ни најмање не обраћају пажњу на тако велику ризницу као што је чистота анђелска. Тада ђаво, обелоданибши своју бестидност, стаде је вешто кушати, говорећи: На који би онда начин свет могао опстати? И како би се људи рађали? Да је Ева сачувала чистоту – девственост, откуда би се онда умножио род људски? Нема сумње, супружанство је добро; њега установи сак Бог; и Свето Писмо га хвали, говорећи: Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста. И многи светитељи Божји, зар не беху у браку, који Бог даде на утеху човеку, да би се, гледајући децу своју, веселио и славио Бога?

Слушајући овакве речи, Јустина распознаде свелукавог заводника ђавола, и победи га боље него Ева: јер не залазећи с њим у велики разговор, она брзо прибеже к пристаништу крста Христова: стави на лице своје часни знак крста, и срце своје уздиже ка Богу, Женику своме, и ђаво одмах ишчезе још већма посрамљен него два претходна демона. И он, горди кнез демонски, дође код Кипријана смућен. И Кипријан, познавши да и он ништа није успео, рече ђаволу: Зар и ти не могаде победити девицу, ти – моћни кнез, искуснији од других у таквим стварима? Та ко онда од вас може ишта учинити том непобедивом срцу девичанском? Реци ми, дакли, каквим се то оружјем она супротставља вама? И на који начин ова вашу огромну силу претват у немоћ? – Тада ђаво, принуђен силом Божјом, признаде и против воље, и рече: Ми не можемо да гледам крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и далеко пргони

Кипријан се онда веома разљути на ђавола што му срамоту нанесе, и свађаше се сњим, говорећи: Таква ли је ваша сила, да вас слаба девојка побеђује? – Тада ђаво, желећи утеши Кипријана, реши се да учини ово: претвори се у Јустину, и пође код Аглаида, да би Аглаид, мислећи да је то Јустина главом, испунио своју жељу, те како не би била обелодањена њихова немоћ ђаволска, нити би Кипријан био посрамљен. И када ђаво у облику Јустине уђе код Аглаида, Аглаид скочи од неисказане радости, и притрчавши загрли је у љубљаше говорећи: Добро ми дошла, дивна Јустино! – Но чим Аглаид изговори реч ''Јустино'' ђаво одмах ишчезе, не будући у стању ни име Јустинино чути.

Аглаид се силно препаде од тога, па одјури коф Кипријана и обавести га о свему. Кипријан онда волхвовањем својим метну на њега птичје обличје и давши му силу да лети по ваздуху, посла га к Јустининој кући да кроз прозозр улети у њену одају. И он у облику птице летећи по ваздуху, ношен ђаволом долете над Јустинину кућу , и жељаше да се спусти на њу. Но деси се да Јустина баш тада погледа кроз прозор куће своје, и ђаво чим је угледа , остави Аглаида и побеже; у том нестаде са Аглаида ипривид птичији у коме се он налажаше, те се умало неразби летећи наниже; но рукама се ухвати за стреху Јустинине куће, и тако висаше; и да га молитва свете Јустине не скину одатле он би кукавац сигурно пао и разбио се.

И тако, доживевши потпун неуспех, Аглаид се врати Кипријану, и исприча му своју муку. Кипријан се веома снужди, видећи себе посрамљена. И уздајући се у своју чаробњачку силу, њему се прохте да сам отиде к Јустини. Стога се најпрепретвори у жену, па затим у птицу. Али, он још не беше ни приближио капији јустинине куће, а с' њега већ одбегоше привид и лажно обличје жене и птице; и он се врну утучен.

После тога да би се осветио за свој срамни пораз, Кипријан волховањем својим наведе напасти на Јустинину кућу, и на куће свих њених сродника, суседа и познаника, као некада ђаво на праведног Јова: мораше им стоку, злостављаше им слуге, њих саме уваљиваше у неизмерну бригу. Саму пак Јустину он удари болешћу, те она леже у постељу, и мати јој плакаше око ње. А она тешаше свју матер, давидски говорећи: нећу умрети, него ћу жива бити и казивати дела Господња ( Пс. 117,17 ). Но силно посрамљени Кипријан, у неукротивој јарости својој наведе недаће, по попуштењу Божијем, не само на Јустину и на сроднике њене, него и на сав град. Настаде помор међу стоком, и велика болештина међу људима. И по дејству ђавола пронесе се по целоме граду глас, да велики жрец Кипријан кажњава град због Јустине, пошто му се она противи и не мали број угледних грађана скупише се, одоше код Јустине, и са гневом јој саветоваху да више не огорчује Кипријана, већ да се уда за Аглаида, како их због ње не би снашла нека страшнија беда. А она их тешаше, уверавајући их да ће ускоро нестати све те недаће, које им Кипријан наноси преко демона. Тако и би. Јер када се света Јустина усрдно помоли Богу, одмах погибе сва сила демонска, и сви се од рана осцелише и од болести оздравише. Тада људи, изменивши се, стадоше прослављати Христа а ругати се Кипријану и његовој чаробњачкој вештини, тако да се Кипријан од великог стида ни међу људима не појављиваше, ни са познаницима среташе.

Убедивши се јасно, да крсном знаку и Христовом имену ништа одолети не може, Кипријан дође к себи и рече ђаволу: Пагубниче и обмањивачу свих, ризницо сваки нечистоте и гадости, сада се уверих у твоју немоћ. Јер када се сенке крстове бојиш, и од имена Христова дрхћеш, шта ли ћеш учинити када сам Христос дође против тебе? Када ниси у стању да победиш оне што се крстом крсте, како ћеш онда икога отети из руку Христових? Сада разумех како си ти - ништа, и ништа и не можеш, и немаш силе за освету. Преварих се ја кукавац послушавши те и поверовавши твојој обмани. Зато, одступи од мене, проклети! одступи! Јер ми ваља молити хришћане да се смилују на ме. Ваља ми прибегнути к благочестивим, да ме избаве и побрину се око мог спасења. Одлази! Одлази, безакониче непријатељу истине, противниче и мрзитељу сваког добра!

Чувши ово ђаво полете на Кипријана да га убије. И зграбивши га, стаде га бити и давити. А Кипријан, немајући ни с које стране помоћи, и не знајући како да се спомогне, и већ једва жив, сети се светог крсног знака, којим Јустина противстајаше свој сили ђаволској, и рече: Боже Јустинин, помози ми! – па подигавши руку прекрсти се, и ђаво одмах одскочи од њега као запета стрела. Кипријан онда одахнувши, испуни се смелости, и призивајући име Христово он стављаше на себе крсни знак, и мушки се противљаше ђаволу, проклињајући га и грдећи га. А ђаво, стојећи далеко од њега и не смејући да му се приближи због крсног знака и због имена Христовог, грозно у прећаше, говорећи: Неће те Христос ишчупати из мојих руку! – И силно разјарен на Кипријана, ђаво рикну као лав, и отиде.

Кипријан онда покупи све књиге волхвовања свог, па похита к епископу хришћанском Антиму, и павши на ноге његова мољаше га да се смилује на њега и да му подари свето крштење. А епископ, знајући да је он велики и свима страшан волхв, сматраше да је он дошао к њему да га обмане, па га зато одбијаше говорећи: Многа зла чиниш међу паганцима, немој их још чинити миђу хришћанима, да не би убрзо погинуо. – Кипријан онда све по реду исприча са плачем епископу, даде му у руке књиге своје да их спали.Видећи његово смирење, епископ га посаветова и научи светој вери, и наложи му да припреми себе за крштење. Књигње пак његове он спали пред свима градским хришћанима.

Отишавши,Кипријан са скрушеним срцем олакиваше грехе своје;и посипајући пепелом главу своју он твораше покајање и вапијаше ка истинитом Богу за очишћење безакоња својих.Сутрадан изјутра он оде у цркву,и с радости утрхом слушаше реч Божју стојећи међу вернима.Тада ђакон нареди оглашенима да изиђу напоље,говорећи: Ви који сте оглашени , изиђите!- И док други излажаху , Кипријан не хте изићи него рече ђакону: Слуга сам Христов ,немој ме изгонити одавде. А ђакон му рече: пошто још ниси савршен у светом крштењу, ти мораш изаћи.На то му Кипријан одговори: Жив је Христос Бог мој, који ме сачува од ђавола и помилова, који и девицу Јустину очува чистотом, нећеш ме истерати из цркве док не постанем потпун хришћанин. Ђакон онда извести епископа о томе. А Епископ, видевши Кипријаново усрђе и загрејаност срца за веру Христову, позва га к себи и одмах крсти у име Оца и Сина и Светог Духа.


Дознавши за то, света Јустина узнесе велику благодарност Богу, и многе милостиње даде убогима, и дарове цркви подари.А епископ произведе Кипријана у осми дан за чтеца, у двадесети за ипођакона, у тридесети за ђакона; на годину пак рукоположи га за јереја. Изменивши начин свога живота, свагда плачући због пређашњих злих дела својих, и напредоваше из силе у силу, из врлине у врлину.Ускоро затим он би постављен за епископа. И у томе звању он показа такво живљење, да се изједначи са многим великим светитељима, и мудро пасаше стадо Христово. Свету пак Јустину епископ постави за ђаконису, уручи јој девички манастир, и произведе је за Игуманију над другим хришћанским девицама. И гуманија Јустина својим животом и поукама обрати многе незнабошце од идолослужења и приведе и присаједини Цркви Христовој. И нестајаше служење идолима, а слава Христова се умножаваше.

Видећи такво живљење светог Кипријана и такво старање његово о Христовој вери и о спас- ењу душа људских, ђаво шкргуташе зубима на њега, и подстаче незнабошце да га оптуже пред владарем источних покрајина како он богове њихове ниподаштава и многе људе од њих одвраћа, а слави Христа који је противник богова. И сабраше се незнабошци, и одоше к тадашњем владару источних покрајина Евтолмију, И оклеветаше Кипријана уједно и Јустину, окривљујући их за многе ствари, како су и против богова и против цара и против свих власти, и како смућују народ обмајући га и приводећи вери у Христа распетог. И молише владара да казни смрћу обоје, и Кипријана и Јустину.

Чувши то, владар Евтолмије нареди да Кипријана и Јустину ухвате и у тамницу посаде. Полазећи пак за Дамаск, Евтолмије нареди да их поведу за њим, пошто је желео тамо да им суди. Стигавши у Дамаск, Евтолмије седе на судишту, и пред њега изведоше сужње Христове, Кипријана и Јустину. И он упита Кипријана: Зашто си променуо своју прву славу, јер си нај пре био знаменити служитељ старих богова и многе им људе приводио ? Свети Кипријан му онда исприча све по реду: како увиде немоћ и лаж демонску и познаде силу Христа Бога, кога се сви демони боје и дрхћу, и како демони ишчезавају од чесног крсног знака, и како он би обраћен ка Христу , за кога је готов одмах умрети.

Мучитељ не узе за озбиљно речи светог Кипријана.И пошто не беше у стању да одговори на Кипријанове речи , он нареди да светитеља обесе и стружу тело његово , а да свету Јустину бију по устима и очима.Дуго мучени на такав начин , они непрестано исповедају Христа , и са благодарношћу трпљаху све . Затим их мучитељ врже у тамницу.Онда покуша да их ласкама придобије за идолопоклонство.А када у томе не успе ,он нареди да их баце у врео казан;но кључајући казан им ни најмање не нашкоди , и они као у хладу слављаху Бога.Видећи то , неки идолски жрец по имену Атанасије изјави: И ја ћу исто тако у име Бога Асклипија ући у тај огањ и посрамити ове волхве.- Но чим се дотаче огња , он одмах умре.

Видећи то, мучитељ се уплаши , па не желећи да им даље суди, посла их к цару Клаудију у Никомидију са подробним писменим извештајем о њима. Цар их осуди на посечење мачем.А кад их доведоше на губилиште, Кипријан измоли себи време за молитву. То учини ради тога, да би Јустина била погубљена пре њега: јер се бојаше да се Јустина неуплаши видећи смрт његову.А Јустина весело приклони под мач главу своју, и отиде к женику свом – Христу.Неки пак Теоктист који стајаше тамо и посматраше смрт ових невиних бића људских, веома се сажали на њих, па разгоревши се духом к Бопгу, припаде к светом Кипријану, целивајући га и изјављујући за себе да је хришћанин. И одмах би Теоктист осуђен на посечење мачем са Кипријаном. И тако посечени они предадоше душе своје у руке Божије, а тела њихова лежаше шест дана не сахрањена. Неки пак странци који тамо беху, тајно узеше тела њихова, и у Рим одвезоше. У Риму их предадоше некој чесној и светој жени Руфини, сродници ћесара Клаудија. Она чесно сахрани тела светих мученика Христових: Кипријана , Јустине , и Теоктиста. На гробу њиховом биваху многа исцелења онима који им прибегавају.

МОЛИТВАМА ОВИХ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НЕКА ГОСПОД ИСЦЕЛИ И НАШЕ БОЛЕСТИ ТЕЛЕСНЕ И ДУШЕВНЕ. АМИН.



ПОВЕСТ О ПОКАЈАЊУ ТЕОФИЛА из ЖИТИЈА СВЕТИХ за месец ЈУНИ, дан 23.
На много времена до најезде Персијанаца на Грчке земље, у другој Киликијској области, у граду Адани, бејаше економ свете саборне архијерејске цркве тога града, по имену Теофил. Он вођаше врлински и свети живот, мудро и паметно управљаше црквеном имовином, и праведно по Богу обављаше све послове. Месном архијереју он беше као око које пази на све, и као десна рука која руководи свим. И архијереј га веома вољаше; но не само архијереј него и сав клир и сви житељи тога града, због велике врлинскости његове: јер он беше отац сирочади, хранитељ удовица, топло уточиште убогих, бранич онеправђених, помоћник беспомоћних; једном речју, не беше човека кога он не би утешио у невољи речју и делом. Због тога сви поштоваху Теофила као оца, љубљаху га као добротвора, и величаху га многим похвалама.

Када се по Божјој вољи епископ града Адане престави из овог временског живота, онда сви благочестиви житељи његови свакога звања, побуђени истинском хришћанском љубављу према Теофилу због великог добротворства његовог према свима, а притом знајући његов чист и беспрекоран живот, једнодушно га изабраше за свог епископа. Написавши извештај о том избору, они га по најугледнијим грађанима послаше митрополиту киликијском. Прочитавши извештај, митрополит одмах пристаде да потврди избор, јер и сам познаваше Теофила као човека врлинска и богоугодна, способна за управљање епархијом, искусна и опитна у свему. И нареди митрополит да Теофила позову к њему, да би га поставио за епископа Аданске цркве. Али Теофило, добивши и прочитавши митрополитово писмо, не хте отићи к њему, упорно одбијајући да прими епископски чин. А сав клир и сви грађани силним молбама наваљиваху на њега, молећи га са сузама да им буде епископ, али ништа не успеше. Тада они поново упутише митрополиту молбу, да им Теофила постави за епископа, иако он не пристаје.

Митрополит, најзад, посла к Теофилу своје властно наређење, те он, и против своје воље, дође к митрополиту. Митрополит га с радошћу и љубављу прими, и хтеде да га одмах посвети за епископа. Но Теофил паде лицем на земљу пред ногама архијеревим, и са сузама га мољаше да не ставља на њега такво бреме, и вапијући говораше: Ја знам грехе своје, и нисам достојан епископског чина. — И пошто дуго лежаше тако крај архијеревих ногу, плачући и преклињући да га пусти слободна, архијереј му даде рок од три дана да добро размисли о свему, па да пристане примити епископски чин, и на тај начин не пренебрегне молбе толиких људи који усрдно желе да га имају за свога пастира.

После три дана митрополит поново призва Теофила и стаде га саветовати и молити да се прими епископског чина. При томе митрополит хваљаше чистоту његова живота и искуство у управљању, и говораше да је достојан таквога чина. Но Теофил опет паде пред ноге светитељу, и ронећи силне сузе вапијаше: Нисам достојан епископства!

Видећи да Теофил остаје несавитљив, и упорно одбија и молбе и наредбе, митрополит га најзад препусти његовој сопственој вољи. А за епископа постави другог човека, кога знађаше да је достојан, и посла га у Адану, поверивши му и Теофила, да он и надаље обавља дужност економа.

Пошто нови епископ проведе неко време на свом престолу, а Теофил обављаше своју дужност економа, неки непријатељски расположени људи, подстицани сатанском завишћу, стадоше опадати Теофила код епископа, тајно га клеветајући и оптужујући за многе недоличне ствари. Спочетка епископ не поклањаше ни пажње ни вере њиховим клеветама, видећи да је Теофил у сваком погледу добар и беспрекоран. Али, пошто они дуго време не престајаху клеветати из зависти, скоро сваки дан гадно оптужујући Теофила, епископ стаде мало по мало обраћати пажњу на њихове речи, саслушавати њихове клевете и поклањати им вере. И после извесног времена епископ учини ово: уклони Теофила са економске службе, да више ничим не управља ни у архијерејском дому ни у црквеној имовини, него да живи код своје куће тихо, одмарајући се од трудова. Дужност економа епископ повери другоме.

Ослободивши се житејских брига и вреве, Теофило стаде живети служећи Богу јединоме. Али, ненавидник рода људског ђаво, не могући гледати богоугодан и безбрижни живот Теофилов, наоружа се против њега свим својим лукавствима, па, га стаде смућивати и преко помисли и преко неких људи, говорећи му: Ето, епископ те је осрамотио, бацивши у заборав толике трудове твоје; он те је понизио, претпоставивши теби човека рђавог, неискусног, недостојног; он те је изложио на подсмех и поругу свима.

И стаде Теофил, спочетка по мало, обраћати пажњу на речи и помисли, подметане му од ђавола; а затим стаде све више и више и сам о томе размишљати и са пријатељима разговарати и жалити. Најзад га ђаволово лукавство доведе дотле, да он заборави на своје уобичајено уздање у Бога и поче изнемогавати од малодушности и неизмерне туге, и паде у очајање. Јер му је изгледало да му се сви подсмевају и ругају, и да га нико више не поштује. И он се поче стидети да излази из своје куће међу људе. Све то учини да се у срцу његовом разгоре неодољива жеља за пређашњом влашћу и управљањем црквеном имовином. И мишљаше о томе дан и ноћ, и смућиваше себе помислима, и премишљаше на који начин да поврати себи пређашње звање, да се непријатељи његови не би више радовали његовом унижењу.

Због такве његове жеље и небогоугодних мисли одступи од његова срца благодат Божја, без које он дође у крајње очајање и поче тражити помоћ у враџбинама и демонима. Он, који није хтео да се прими епископског чина, стаде сада чезнути за далеко мањом влашћу. Бог тако допусти зато што он беше пристао уз рђаве мисли и сатански савет.

У том граду живљаше неки Јеврејин, опак човек, чувен врачар, чаробњак и варалица. Он беше истински слуга ђаволов и многе одвођаше у погибао. К овоме, дакле, врачару упути се једне ноћи Тиофил и, дошавши његовој кући, стаде лупати на капију. Чувши лупање, врач изиђе да види ко лупа; и, угледавши Теофила, запрепасти се, јер га је познавао. Запрепашћен, врач замоли Теофила да уђе у кућу његову. Када Теофил уђе, врач га упита: Шта је разлог, господине мој, те си се по ноћи намучио да дођеш к мени бедном и недостојном? — У одговор на то, Теофил припаде к ногама врачу и, молећи га, рече: Ако што можеш, помози ми, и не одбацуј ме у мојој великој тузи. — И исприча врачу све потанко, како га епископ ожалости одузевши му управљање, како га изложи на поругу људима, претпоставивши му рђавог, а њега удаљивши од службе. Теофил обећа врачу велику награду, ако му помогне и поврати му раније поштовање. На то му богомрски врач Јеврејин одговори:

Господине мој, ни најмање не тугуј због тога, него се радостан и спокојан врати сада кући својој, па идуће ноћи у ово време опет дођи к мени, и ја ћу те одвести к моме господару, а он ће ти већ потпуно помоћи у свему. — Чувши ове речи од врача, бедни у то време Теофил се силно обрадова и врати се својој кући пун пагубне наде.

Када прође дан и поново се спусти ноћ, Теофил, по наређењу врача, оде к њему у поноћ. Врач га одведе на иподром, место на коме се приређују коњске трке, и рече: Ако угледаш какво виђење, или чујеш неки глас, ништа се не плаши и не осењуј себе крсним знаком, јер крст не помаже људима; то је достојна смеха обмана хришћанска.

Теофил пристаде на све и обећа врачу да неће ограђивати себе крсним знаком. Тада му врач одмах показа у виђењу мноштво неких необичних лица, украшених разним светлим одећама и са запаљеним свећама у рукама. А то беху ђаволи; они клицаху похвале своме кнезу — Сатани; кнез таме сеђаше усред њих у гордости и привидној слави. Тада кукавни врач јеврејски узе Теофила за руку, уведе га у тај пагубни скуп и приближи се с њим кнезу. И кнез таме упита врача: Зашто си тога човека довео к нама овде? — Господару мој, одговори богомрски Јеврејин, ја га доведох к теби, јер он, веома ожалошћен од свог епископа, иште помоћи од тебе. — Сатана на то рече: Како ја могу помоћи ономе који је слуга Бога свог? Ако пак он стварно хоће да постане мој слуга и да се уброји у моје слуге, онда ћу га ја тако помоћи, да ће он добити већу власт и част него што је имао раније, и биће моћнији од самог епископа.

Тада врач упита Теофила: Чујеш ли шта кнез говори? — Чујем, одговори Теофил, и све ћу учинити што ми он нареди. — Рекавши то, Теофил се одмах поклони Сатани и стаде му целивати ноге. Онда ђаво рече врачу: Нека се овај човек одрече тако званог Сина Маријиног; исто тако нека се одрече и Ње саме, пошто их силно мрзим. А то одрицање нека напише својом руком и преда мени. После тога нека иште од мене што хоће, и добиће. — Саслушавши то, Теофил му одговори: Све ћу извршити што ми наређујеш, господару мој, само да добијем оно што желим.

Када то чу лукави непријатељ рода људског, ђаво, рашири к њему своје демонске руке и, загрливши Теофила, стаде му гладити браду и љубити га, стављајући своја уста на његова уста. И рече Теофилу: Радуј се, мој искрени и верни пријатељу! — Тада несрећни Теофил, потврђујући своје пријатељство с ђаволом, одрече се Христа, Спаситеља нашег, и Његове Пречисте Богоматере. И написавши то своје одречење на хартији, коју врач унапред беше спремио, запечати је и предаде кнезу таме. После тога они се пријатељски загрлише, пољубише, па растадоше. Кнез таме са слугама својим постаде невидљив и удаљи се у своје обиталшпте — ад; а Теофил и Јеврејин вратише се са иподрома, оба радујући се својој погибли.

Сутрадан, по Божјем распоређењу а не по ђавољем удешењу, епископ пробудивши се, раскаја се што је Теофила уклонио са дужности економа, и посла по њега, те га позва у архијерејски двор, и са великом чешћу уведе га у пређашњу дужност, и даде му врло велику власт над целокупном црквеном имовином и над свима пословима. Поред тога епископ у присуству клира и грађана измоли опроштај од Теофила, говорећи: Опрости ми, брате, опрости, јер сагреших теби што твоју светост лиших части и на твоје место поставих човека недостојна. Сада њега отпуштам, а тебе молим, да поново примиш управу над економијом.

Од тога времена Теофил опет стаде живети у својој пређашњој части и власти, и управљати свима економским пословима, поштован више него сви други. Њему указиваху велико поштовање и са страхом му се покораваху не само клирици и сви грађани, него га и сам епископ веома много уважаваше. А пређашњи непријатељи његови умукоше са стидом, и смирено се стараху да задобију његову наклоност. У то време и препредени врач Јеврејин често посећиваше Теофила, и говораше му: Видиш ли, господине, како ти ја и мој кнез помогосмо по твојој жељи, и како ти брзо указасмо помоћ. Теофил одговараше: Ваистину ми помогосте, и ја вам веома благодарим.

Провевши мало времена у таквом богоодступништву, Теофил се поче будити као из сна и долазити к себи, сазнавајући своју погибао. Саздатељ и Искупитељ наш, Христос Бог, који не жели смрти грешника него милостиво очекује њихово покајање, опомену се пређашњег Теофиловог врлинског живота и трудова, његових многобројних милосрдних дела, старања о ништима и удовицама, васпитавања сирочади, заступања за оне којима је неправда учињена, помагања свима којима је потребна помоћ, превелике милостивости његове, и сажали се на њега. И по неисказаној доброти Својој не презирући саздање Своје, јер нема греха који побеђује човекољубље Његово, Господ тајним и божанственим надахнућем Својим стави Теофилу мисао о покајању и обраћењу. И Теофило, освестивши се, стаде размишљати како је он учинио огромно и страшно зло, одрекавши се Христа Бога и Пречисте Богоматере ради временске и ништавне људске части. То му испуни душу великим болом, и он туговаше мишљу и кајаше се у себи, тешко уздишући из дубине срца, ударајући се у прса, плачући горко и ридајући.

У то време онај врач Јеврејин би ухваћен од управитеља те области и законитим судом осуђен на смрт за многобројна чародејства и враџбинска злодела; и доби заслужену према делима својим казну: он би жив спаљен. Теофил пак дан и ноћ плакаше и ридаше, скрушавајући се срцем; не окушаше ни храну ни пиће, нити с ким разговараше. Затворивши се насамо, он сетоваше и нарицаше, говорећи себи: Авај мени кукавном! авај мени пропалом! шта учиних? у какву погибао себе низринух? Куда ћу сада поћи, да добијем спасење? Коме ћу прибећи, да добијем помиловање? Христу ли Богу? Али ја се одрекох Њега. Богородици ли? Али ја се и Ње одрекох. Ја начиних себе слугом ћавола, и својеручном обавезом то потврдих. И ко може истргнути из његових руку моју обавезу? Ко ће ми помоћи и избавити ме од његове власти? Шта ми требаше да идем к оном поганом и богомрском врачу, да му се поверим, и да заједно с њим предам себе вечноме огњу? Какву корист добих од ове временске части? Шта је гордост и благостање овог ништавног света? Тешко мени, погибох кукавац! Тешко мени, залутах, и упадох у клопку, и не знам на који се начин могу избавити из ње! Тешко мени, одбацих вечну светлост, и сада сам усред таме! Не беше ли ми боље када ме уклонише са дужности економа? Не беше ли ми боље када живљах безбрижно и тихо? Зашто ми се прохте да душу своју бедну погрузим у пакао ради временског и сујетног поштовања од људи и ради ништавне славе? Сам сам ја крив за своју пропаст! сам сам ја убица свој! сам сам ја издајник своје бедне душе! Тешко мени, како настрадах! Тешко мени, како се преварих! Тешко мени, шта ћу да чиним? Тешко мени, шта ћу одговорити Богу у дан Суда, када се све открије и обелодани, када праведници буду овенчани, а ја кукавац осуђен заједно са Сатаном, коме предадох себе? Кога ћу онда умолити да ми помогне? Ко ће ме тада помиловати? Заиста нико. Тешко мојој кукавној и бедној души! Како предаде себе у ропство паклу? О душо, како уби себе? Како паде ужасним падом? Какви те валови утопише? Ка каквом ћеш пристаништу прибећи сада? Или каквом ћеш прибежишту кренути? Тешко мени, душо! тешко мени! шта те то снађе?

Тако ридајући дуго, и у очајању кидајући душу своју жалошћу и тугом, он се поче помало подизати ка нади у Божје милосрђе, и рече себи: Ја се одрекох Господа мог Исуса Христа, рођеног од Пречисте Дјеве Марије, и не смем прибећи к Њему. Но, иако се исто тако одрекох и Његове Богоматере која Га је родила, ипак ћу се обратити Њој, и свом душом и свим срцем припасти к милосрђу Њеном. Поћи ћу у свети храм Пречисте Богородице, пашћу пред иконом Њеном, и остаћу тамо молећи се Њој, и нећу изаћи из храма Њеног, док Је не умилостивим и не добијем преко Ње милост од Бога.

Но којим ћу устима, настави он, почети да се молим Њој, када сам се гадним устима мојим одрекао Ње? Како ћу почети исповест своју? Каквим ћу срцем, каквом савешћу и каквом надом покренути на молитву безбожни језик мој? Не знам, како ћу почети искати опроштај толиким гресима мојим? Бојим се да како не сиђе огањ с неба и спали мене кукавног, или да се не отвори земља и прогута ме живот и рине у бездан паклени. Но ипак, душо моја, не подај се сасвим очајању, него се прени, и постарај се да се избавиш од зла које је овладало тобом, прибегни к Матери Христовој и нећеш се посрамити.

У том граду, на једном усамљеном месту, бејаше једна црквица у име Пречисте Богородице, у којој се служба служила само празником. V тој цркви и хтело се Теофилу да се затвори ради молитве. Стога се он претходно ослободи од свих послова економских и одбаци све сметње и житејске бриге. Затим се затвори у тој цркви, — о чему нико није знао сем верног слуге његовог Евтихијана који и описа житије његово —, и павши пред чесном иконом Пречисте Богоматере стаде Јој се молити, горко плачући и ридајући. Четрдесет дана и четрдесет ноћи проведе Теофил у тој цркви, постећи се, исповедајући се, и молећи се дан и ноћ непрестано, и припадајући к икони Пресвете Богородице. А по истеку четрдесет дана, када се он мољаше у поноћи, јави му с^ Преблагословена Мати Господа нашег, која Је ваистину спасење целоме свету, и уточиште роду људском, и једина нада наша после Господа, и рече му: О, човече! зашто ми тако бестидно досађујеш, вапијући к мени да ти помогнем? Та ти се одрекао Сина мог и мене! Како ћу ја молити за тебе Сина и Бога мог, да опрости теби, слузи ђавола, који се предао себе ђаволу својеручно написаном обавезом? Каквим ћу очима погледати у пресветло лице Господње, када се будем хтела молити за тебе? Но ни ја не могу трпети бешчешће које се наноси Сину мом и Богу. Ја могу, о човече! да опростим теби оно што си мени сагрешио, јер веома волим род хришћански, нарочито оне који са правом вером и топлом љубављу прибегавају к мени и моле се у мом храму: њих на све могуће начине помажем, примам их у свој загрљај и молитве њихове слушам. Али не могу ни да гледам ни да слушам увреде и срамоте које наносите Сину мом, распињући Га по други пут гресима вашим. Таквима су потребни многи трудови и подвизи и сакрушење срца, да би узмогли умолити Његово милосрђе. Јер, ма да је Он веома милосрдан, ипак је Он и праведни Судија, и страшни одмаздитељ, који свакоме даје по делима његовим.

Силно обрадован виђењем Пресвете Богородице, Теофил се мало ослободи и стаде Јој говорити: О, Владичице моја преблагословена! Заштитнице рода људског! Уточиште и спасење оних који прибегавају к Теби! Знам, ваистину знам, како страшно сагреших и прогневих Тебе и Бога рођеног од Тебе. Али видим многе примере оних који пре мене прогневише Сина Твог и Бога нашег, којима би дат опроштај грехова њихових ради покајања њиховог и исповести. Када не би било покајања, како би онда Син Твој поштедео Ниневљане? (Јона, гл. 2—3). Када не би било покајања, како би онда сачувао блудницу Раву? (Ис. Нав. 6, 24). Када не би било покајања, како би онда не само добио опроштај, него и поново примио пророчки дар Давид, који је био пао у прељубочинство и убиство после добијања пророчког дара? (2 Цар. гл. 11). Када не би било покајања, како би онда после великог пада свог не само добио опроштај него се и велике части удостојио, бивши постављен за пастира словесних оваца Христових, свети врховни апостол Петар, стуб Цркве, који је добио кључеве Царства небеског, а био се одрекао Господа не једанпут, ни двапут, већ трипут, и затим плакао горко? (Јн. 21, 15—17; Мт. 16, 19; Лк. 22, 56—62). Када не би било покајања, како би онда Господ начинио апостолом пљачкаша — цариника? (Мт. 9, 9). Када не би било покајања, како би онда свети Павле од гонитеља постао изабрани сасуд Христов? (Д. А. 9, 1—20). Када не би било покајања, како би онда Господ примио Закхеја, старешину цариника? (Лк. 19, 1—10). Када не би било покајања, како би онда постао мио Оцу блудни син који се вратио Оцу? (Лк. 15, 11—32). Када не би било покајања, како би онда добила опроштај многим гресима својим блудница која је плакала крај ногу Христових? (Лк. 7, 36—50). Када не би било покајања, како би онда рај био отворен разбојнику? (Лк. 23, 39—43). Када не би било покајања, како би онда апостол наредио да приме коринтског грешника? (1 Кор. 5; 2 Кор. 2, 1—8). Када не би било покајања, како би онда могао не само добити опроштај толиким злим делима својим него се и мученичког венца удостојити волх Кипријан, који се сав беше обукао у ђавола и бременитим женама распараше утробе ради својих враџбина, а који затим би чесном Јустином обраћен ка Христу.

Имајући, дакле, толике и такве примере покајања, и посматрајући безмерно милосрђе Божје које је примило те покајнике, и ја се грешник усудих да с покајањем прибегнем к Твоме милосрђу, свемилостива Владичице! Пружи ми руку помоћи, и измоли у Сина Твог и Бога нашег опроштај тешким гресима мојим.

Када Теофил изговори то, Пречиста Дјева Богородица, која је заиста уточиште грешнима, нада безнадежнима, и брза помоћ онима који се моле Њој, рече Теофилу: Исповеди, о човече, да је рођени мноме Син мој, кога си се ти одрекао, ваистину Син Бога живога, који ће доћи да суди живима и мртвима; — и ја ћу Га онда умолити за тебе, и Он ће примити твоје покајање. Теофил одговори: О, преблагословена Владичице! како ћу се ја недостојни и бедни дрзнути да отворим своја погана и нечиста уста, којима се ја, ради ситне и ништавне ствари, одрекох Сина Твог и Бога мог, и крста светог који беше заштитник душе моје, па и светог крштења, и то потврдих својеручном писменом обавезом коју предадох ђаволу. — На то Пречиста Богородица рече: Ти само исповеди, и не сумњај у Његово милосрђе, јер је Он милосрдан и човекољубив, и прима сузе истински кајућих се. Ради тога Он — Бог постаде човек, благоизволевши примити тело од мене, да спасе род људски.

Тада Теофил са стидом и страхом, са смирењем и скрушењем срца отвори уста своја и громко узвикну: Верујем, исповедам и славим једног од Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Бога живога, који је пре векова неизразиво рођен од Оца, а који је у последње време сишао с неба и оваплотио се ради спасења нашег од Духа Светога и од Тебе, Пресвете Дјеве Марије, истините Богородице. Савршени Бог и савршени човек, Он изволе добровољно пострадати за грехе наше раширивши пречисте руке Своје на животворном дрвету крста: пастир добри, Он душу Своју положи за овце, би погребен и васкрсе, и узиђе на небо са телом које прими од Тебе Пречисте Дјеве; и опет ће доћи на земљу са славом да суди живима и мртвима, и да свакоме да по делима његовим. Све ово исповедам срцем и устима и клањам се Њему, Богу моме. А Тебе молим, о Владичице! не згади се на мене одвратног, не пренебрегни мољење моје грешно, не остави мене кукавног, прелашћеног злобним врагом и ринутог у погибао, него умоли за мене Онога кога си родила, да ми опрости велике грехе моје и избави ме од погибли, да бих и ја са свима што су добили опроштај певао и прослављао неизмерно милосрђе Рођеног Тобом Бога нашег и Твоје, преблагословена Дјево!

Примивши од Теофила ове речи као неко задовољење, Пречиста Богородица, извор милосрђа, утеха плачућих, тражење пропалих, истинита и непрестана посредница наша пред Богом, и јемац спасења нашег, рече Теофилу: Верујући твоме покајању због крштења којим си се у Христа крстио, и имајући сажаљења према теби, јер веома састрадавам страдалницима, ја ћу приступити к Сину и Богу мом, и помолићу Му се да прими твоје покајање.

Рекавши то, Пречиста постаде невидљива, и дан већ поче свитати. О, како беше срећна за грешног Теофила ова ноћ, у којој се он удостоји таквог виђења Пречисте Богородице и тако опширног разговора с Њом!

После овог виђења добивши, како олакшање својој тузи тако и велику наду, Теофил проведе још три дана у плачу и молитви пред иконом Пречисте Богородице, гледајући на њу и припадајући к њој, и ударајући главом у земљу, и очекујући Бога да га спасе молитвама Богоматере. И по истеку три дана опет му се јави нада и уточиште наше — свебеспрекорна Мати Господња, радосна лица и светлих очију, и гледајући на њега рече му: Човече Божји! твоје покајање пријатно је милосрдном Владици Богу; Он мене ради услиши молитве твоје и прими сузе твоје. Стога пази и ти сам, да одсада сачуваш праву веру у Њега све до дана смрти своје. — Теофил Јој одговори: Заиста ћу сачувати, Владичице моја преблагословена, и нећу преступити заповест Твоју, јер после Бога Ти си мој заклон и заштита, и на Тебе полажем сву наду своју и све уздање своје. Знам ја, добро знам, премилостива Госпођо моја, да нема људима друге помоћи и друге заштите осим Тебе; и нико се не постиде од оних што се надају у Тебе, и нико не би остављен од оних што преко Тебе моле Бога. Зато и ја грешни молим Твоју неизмерну доброту која лечи немоћи наше: мени заблуделом и палом у дубину зала отвори двери Свога милосрђа, и нареди да ми се у руке да она моја проклета својеручно написана обавеза, коју обманут дадох Сатани. Јер ми то силно мучи душу, и не могу да се ослободим те страшне муке, док се та моја обавеза налази у рукама ђавола.

После ових Теофилових речи Пресвета Дјева постаде невидљива, а Теофил проведе још три дана у приљежној молитви, као и раније. Затим он, преморен од великог труда, заспа, и у саном виђењу угледа Пречисту Богоматер где му носи ону његову својеручно написану обавезу. Пробудивши се од радости, он не виде Пречисту Дјеву, а на својим грудима нађе своју обавезу читаву и запечаћену. Од радости и од ужаса он још јаче изнеможе телом и постаде као полумртав. Затим, дошавши к себи, о! како велику благодарност он узнесе милосрдном Владици Христу и милостивој Богоматери, својој помоћници и заштитници!

Сутрадан, у недељу, он оде у саборну цркву, у којој архијереј служаше свету литургију. После прочитања светог Еванђеља он се приближи епископу када овај благосиљаше народ, и с плачем се баци пред ноге његове, молећи да буде саслушан, јер је хтео да гласно пред свима принесе покајничку исповест за дела своја. Онда он подробно исприча све што се беше догодило с њим: како га уклањање са дужности економа ожалости, како из жалости пређе у очајање, и одрече се Христа Бога и Пречисте Богоматере, давши о томе Сатани својеручно написану обавезу; како потом постећи се, и молећи се, и плачући, виде Пречисту Богородицу, разговара с Њом, и доби опроштај грехова, и како му, најзад би враћена рукописна обавеза. Испричавши све то громко и потанко пред епископом и народом, Теофил предаде у руке епископу запечаћену обавезу, коју он беше дао Сатани против себе, и замоли епископа да се гласно прочита, да би сви сазнали његов грех и прославили Божје милосрђе, издејствовано Богородицом. Епископ распечати хартију и даде је ђакону. Ставши на амвон, ђакон је прочита. И сви се чуђаху таквом ужасном делу.

На тај начин дознадоше сви: клирици и сав народ, људи и жене, и мала деца, шта се догодило с Теофилом, како је пао, и устао, и своју обавезу натраг добио. Тада епископ, обративши се народу, громко рече: Ходите сви верни, прославимо преблагог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа! Ходите благочестиви и богољубиви, видите дивна чудеса! Ходите христољупци, и разумејте како свемилосрдни Владика наш не жели смрти грешника него очекује покајање њихово! Ходите и видите, о правоверни, како много могу да учине скрушеност срца, уздаси и сузе! Ко се неће удивити, браћо и оци, великом и неисказаном трпљењу милостивог Бога! Ко се неће зачудити Његовом безмерном милосрђу и човекуљубљу, које пројављује према нама грешнима! Ваистину чудо! Пророк Мојсије после четрдесетрдневног поста доби од Бога таблице закона (2 Мојс. 24, 18; 31, 18); а брат наш Теофил после четрдесетодневног поста доби своје рукописаније, које сила Божја одузе од Сатане на посредовање Божје Матере! Стога, о возљубљени, запевајмо и ми с њим благодарну песму Господу, који милосрдно прими његово покајање на заузимање свебеспрекорне Богоматере, која је људима мост ка Богу, нада очајнима, уточиште угроженима, истинска врата, која молећим се грешницима отвара Своје милосрђе и молитве наше приноси к рођеном од Ње Богу нашем. И шта да још кажем, или какву песму да запевам, ради прослављења Ње и Сина Њеног? Заиста су чудна дела Твоја, Господе, и никаква реч није у стању да достојно похвали чудеса Твоја! Заиста су величанствена дела Твоја, Господе; све си премудро створио (Пс. 103, 24). Заиста треба сада поновити ону еванђелску реч: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му гтрстеа на руку и обућу на ноге; и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо; јер овај брат наш Теофил беше мртав, и оживе, и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15,22.23.24).

Док епископ то говораше, Теофил лежаше крај ногу његових плачући. Онда епископ пружи руку и подиже га са земље. Уставши, он замоли епископа да спали то његово рукописаније; но епископ му нареди да он сам спали своје рукописаније, што Теофил и учини пред свима. Гледајући спаљивање те безбожне хартије, народ дуго са сузама вапијаше: Господе, помилуј!

Затим епископ нареди народу да ућути, па настави свету литургију. По завршетку службе епископ причести Теофила пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове; и одмах се лице Теофилово просветли као сунце. И сви, видевши измену лица његова, прославише преблагог Бога, који оправдава и освећује кајуће се грешнике.

После свега тога Теофил оде у ону цркву Пречисте Дјеве Богородице, где се са покајањем и сузама постио, и удостојио светог виђења Њеног, и добио опроштај грехова својих. Тамо се он одмори мало после трудова. А после три дана, сазнавши да му се приближује час смрти, он остави завештање, да се његова кућа и сва његова имовина раздаду сиромасима. Затим, опростивши се са присутном братијом, он предаде чесну душу своју у руке Бога и Божје Мајке. И би погребен пред светом иконом Пречисте Дјеве на месту где беше принео своје покајање. И прослави се у њему милосрђе Христа Бога и Пречисте Богородице, којој са Сином Њеним нека и сада буде од нас грешних, свагда нуждавајућих се Њене помоћи, част, слава, поклоњење и благодарење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Ја, смирени и грешни Евтихијан, — каже записатељ ове повести —, који сам одгајен у дому блаженог Теофила и његовим се заузимањем удостојио да постанем клирик свете католичанске Цркве, служећи господину мом у његовој тузи и патњи, и свуда га пратећи, очима својим видех његово покајање, и ушима својим чух из његових уста повест о томе, тачно и истинољубиво записах све на корист побожнима, а у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек. Амин.



Прст Божји

Не сведочи лажно!

(9 заповест Господња)
Лето је. Тек зора забеласала, а Миљко Станић, из Лепојевца, већ уранио, сео на троногу столицу и, обувајући нове, вуницом ишаране чарапе и добро од блата истресене опанке, нешто крупно размишљао...

А и не размишљао, кад се спрема у окружни суд, да заклетвом докаже, како је његова њива, звана "у потоку" већа за читавих десет бразда, но што је у истини. Лажном заклетвом он ће данас од свога рођеног брата Раденка одузети неколико стопа земље.

Да увећа њиву била му је давнашња жеља, али за то треба да се криво закуне. Није лако да'нути криво душом ни за читаво имање, а некмоли за неколико бразда.

— Ето, пуна је кућа деце, све једно другом до ушију — размишљао је Миљко обавијајући кајише око ноге — а земља је иста, не увеличава се. Оно што сам ја наследио има се делити на шест мојих синова. Шта ће сваки добити? — Ништа, шаку јада. А много треба. Дације су велике. Порез, прирез и трошкови из дана у дан расту. Није лако ни наслеђену земљу сачувати. Овако се не може више. Ради поштено, па ништа. Е вала ћу и ђаволу мало запалити свећу, да ако пође на боље.

— Мој брат узео, чово, жену масанку, па сад има много више земље од мене. Неће му се ни познати ових десет стопа земље, а мени је заувар. Он има само једно дете. За њега биће доста, предоста.

Обузет оваквим мислима, Миљко је изашао пред кућу, где га је очекивала вредна домаћица са пуним вргом свеже воде и чистим убрусом. Жена му поли, а он, заборавивши чак и да се прекрсти по обичају, испљуска се на двоје на троје неколико пута по лицу и отре убрусом.

— Шта је теби, човече — примети му домаћица — ти од јутрос као да ниси Божји? Зар идеш на тако далеки пут и заборављаш да се прекрстиш?! — То ти не слути на добро. Знаш ли како твој покојни бабо, Бог да му душу прости, увек говораше: "кад се умиваш никад не заборави да се прекрстиш и кажеш: Боже помози..." Он је, докле год је жив био, тако радио, па му је навек кућа певала.

— Море жено, гледај ти свој посао, одврати јој мргодно Миљко, немој ми ту поповати. Твоја је памет к'о у ћурке. Ваљда нећу још и тебе слушати.

На лицу му се видела решеност на све. За жену је то био знак да ћути, иначе би зло прошла. И она је заћутала.

Пошто се сасвим опремио, метнуо је у џеп од фермена пљоску препеченице, без ње нигде не иде, а за појасом заденуо у крупици груду земље од праве његове њиве. Кад се буде заклињао, он ће мислити на ову земљу за појасом и тврдиће, да је заиста то његова земља, те ће му у неколико бити истинита клетва. Спремио се да и Бога, који свачије и најтајније мисли зна, слаже!

И нокте је пустио, да му израсту, па кад буде ставио три прста на свето јеванђеље, он ће га само ноктима додиривати, а чим изађе из суда нокте ће одсећи и сав грех отићи ће од њега. Ово је чуо од чувене, старе картаре, Дуде циганке.

Путовао је дуго, али у суд је стигао на време. Баш кад је судски служитељ отварао велика врата на судском здању, Миљко се прикучивао улазу и заједно са раније дошлом групом сељака ушао у предсобље судско. Сео је у један кутак. Парничари, сведоци, адвокати, адвокатски писари готово су без престанка долазили. Ускоро ће судски распуст, па свако жели да дотле сврши парницу.

Било је ту свакојаких људи. На по неком се лепо види да никад није долазио на судски праг. Бојажљив је, све се склања у крај, сваком који носи капут скида понизно капу. А на неком се јасно чита да је чест посетилац суда. Разговаран, слободан, готово разуздан од слободе, баш као у сеоској механи.

Са једном групицом сељака уђе у судску чекаоницу и брат Миљков, Раденко. Морао је и он доћи на рочиште. Миљка подиђе нека језа, срце поче силније куцати, а пробуђена савест стаде га корити: "Не парничи се с братом... не куни се криво — грехота је, не дај душу ђаволу... приђи брату, измири се и братски пољуби, па идите заједно кући..."

Али истог часа неки други унутрашњи глас му говораше: "Не детињи се, какав мир, каква заклетва, каква душа, све је то ништа. Приграби што више земље, гледај да се богатиш и уживаш — то ти је овога света..."

Час по час би електрично звонце зазвонило, а судски служитељ улазио у заседање и излазећи, са врата, позивао поједина лица.

Тек око десет часова пре подне дошла је на ред Миљкова парница.

— Браћа Станићи, из Лепојевца, — викну служитељ и пређе очима све у чекаоници — брже овамо.

Миљку се окрете чекаоница, ноге му се скратише, нешто му застаде у грлу. Поче се искашљивати.

— Улази кад ти говорим — викну му осоро служитељ — шта се скањераш ваздан?

Једва доклеца до врата. Унутра улазаше заједно са братом. Брат му успут добаци: "позеленио си као гуштер, хоћеш туђу земљу... не да Бог."

Само ово неколико пркосних речи биле су довољне, да Миљка свега испуне мржњом. Сваки му је дамар задрхтао. Онај стари, вековни, српски инат замрачи му савест и он се реши, да се освети брату и криво закуне.

Претседник суда дуго је говорио о важности заклетве. Напоменуо је, да кривоклетника земаљски закони терају на робију, Божја правда на оном свету спрема вечне муке. Прст Божји јавља се на невиној деци кривоклетниковој, а проклетство иде чак и до десетог колена. Али Миљко, обузет мржњом, није појимао ове страшне речи. Он је чуо само звук речи, а смисао је био далеко од њега, јер све његове мисли беху заузете пакошћу на брата свога.

— Ја ћу се... овај... заклети... то је моја земља — промуца Миљко, а руком се пипну за земљу у појасу.

— Добро, онда метни три прста на свето јеванђеље — заповеди претседник — и говори за мном.

Миљко је понављао речи што је претседник говорио. То су биле речи, што леде срж у костима. Али их Миљко све до краја изговори.

Суд је на основу заклетве донео пресуду, да десет стопа земље, око којих се парниче Браћа Станићи, припадну Миљку.

*********

Приближавало се подне.

Најстарији син Миљков, младић од 17 година, отишао да види, шта му раде два млађа брата код стоке на сеоској утрини. Тамо их затекне око једне гранате, коју је војска, што се ту чешће вежбала, изгубила. Ни слутили нису, да је граната неиспаљена.

Један брат је ударио ушником своје сикирице у гранату, а она је врхом све више улазила у земљу. И најстаријег брата је занимало ово, па се сагнуо и посматрао шта раде браћа. Наједанпут граната страховито груну, земља се запуши, задими се и одјекну врисак најмлађег брата...

Кад су дојурили околни чобани пред њима се указала језовита слика. Место три жива бића лежала су три унакажена леша. Два старија брата била су мртва. Распрсла граната разнела им лице. Најмлађем однесена десна рука, али је био у животу, тешко је дисао.

Брзо су нађена кола и пренети кући.

Писка и нарицања ојађене мајке и запевка родбине разлегала се долином Лепојевца... Све живо искрено је жалило ову добру децу.

* *

Одмах иза суда Миљко се кренуо на пут. Журио да час пре стигне кући. Успут је исекао нокте и бацио у реку, преко које је прелазио, мислећи, да ће река са њима однети и његов грех.

Сунце га у теме жеже, а са чела кипти зној... Тежињава кошуља припила му се уз леђа. Неки терет притискао му душу, али се надао, да ће се разгалити чим дохвати свога Лепојевца и види пуну кућу веселе дечице.

После дугог заморног путовања приближио се селу. Са једног брежуљка посматрао је своју њиву, коју је сада кривоклетством увећао. Кућа му је необичнија изгледала. Као да је видео неки свет око ње сакупљен. Али рачунао је, да је то због свечаника — бели четвртак по Тројицама — па свет у Лепојевцу не ради, но се овде онде скупља.

Један Лепојевчанин пројури поред Миљка на коњским колима, погледа га чудно, али му ништа не рече. Тешко му беше да он буде гласник несреће. Миљку се учини загонетно понашање овога човека. Сену му кроз главу, да се већ није чуло за његову лажну клетву, па се од њега склањају као од губавог. То му је тешко пало. Лакше би му било да тамнује на робији и носи гвожђе на ногама, но да га се цело село клони и, на њега пружа прст. Помисао, да и ово може бити још га више растужи.

Сада се већ био доста приближио кући. Неко нарицање га трже из размишљања и он ослушну од куда то долази. Оцени, да је ту око његове куће. Али се није могао домислити ко је у његовом комшилуку могао умрети. Јутрос је све здраво и живо оставио. Наједанпут нека страшна слутња прожма га свега, а кроз главу му као усијана игла пројури мисао: да се не буде каква несрећа десила у његовој кући. С почетка малакса, по том доби приток снаге и појури што брже може. За неколико тренутака стигао је кући.

Неочекивани и ужасни призор указа му се пред очима. На одру лежаху оба мртва сина, а крај њих нарицаше мати. То га толико потресе и скрха да дуго није могао до речи доћи. Само се бусао у прса и као ухваћена дивља звер жалосно цичао.

Прве речи беху му:

— Убице!... крвопије!... ко ми уби децу?! Осветићу се ја... овамо оружје!...

Закрвављене очи, разбарушена коса и безумне речи одаваху човека са поремећеним умом. Једва су га уверили, да је ово случајна несрећа и задржали, да не учини какво зло.

Дуго се грувао, чупао косе и крештећим гласом нарицао.

За то време његов брат Раденко одјурио је колима у варош за лекара, како би се спасао бар живот трећег детета.

Кад је прошао први најјачи удар жалости, Миљко се мало примирио. Тада су му тек у појединостима испричали несрећни догађај. Суза сузу му је престизала. Хтео је извадити убрус из појаса, да обрише лице од суза, али место убруса извади крпицу са грудом земље. Кад смотри земљу, понова зајеца и полете умрлим синовима. Стаде их безумно грлити и љубити њихова онакажена лица. Сад му пуче пред очима, ко је њихов убица. Гушећи се у покајничким сузама тихо нарицаше: "Децо... синови, узданице моје... опростите оцу вашем, највећем грешнику под капом небесном... Ја, кривоклетник, ја сам ваш убица... Ви сте невине жртве мога греха".

Присутни, чувши исповест кривоклетника задрхташе од тешког греха Миљкова и овако брзе, неочекиване казне Вечног Правосуђа, а шапат оде од уста до уста: Ово је прст Божји.

Љуб. М. Богићевић

Прича старца Јанићија

владика Николај
Било је то недавно, у једној северној касаби. Под белом летњом месечином, сабрали се људи на разговор у башти старца Јанићија. После многих речи о разним дневним и лаким стварима, усудише се два младића да поставе свом домаћину једно важно питање.

Старац Јанићије дуго оклеваше и ћуташе. Најзад, кад сви радознало навалише на њ, он поче да прича:

— Питате ме, децо, како сам ја постао побожан, или, правилније, како сам поверовао у Христа. Ви сте млади, и одувек ме знате као човека побожна и богомољна, но ја памтим себе и друкчијег. У моме младићском добу ја сам мало са висине, готово са презрењем, гледао на своју мајку, која је била велика богомољка.

У то време ја сам читао многе стране књиге, нарочито француске.

Кад год би ме мајка позвала у цркву, на молитву или на причест, ја сам одбијао са презривим осмехом. И док се она, старица, молила Богу у цркви, ја сам седео дома и читао разблудне француске романе. Са сузама у очима, мајка ме је благо прекоревала, завршавајући обично своје прекоре речима: "Кајаћеш се, синко, те твоје књиге неће те одвести срећи"! О, мудра мајко моја, како си ми истину пророковала! Што сам више читао, све сам више осећао неку жеђ за нечим неодређеним. И црна туга свијала се као змија око мога срца. Једнога дана,рече ми забринута мајка: "Хајде, прочитај и мени нешто из тих књига, да чујем и видим, чиме ти то храниш душу своју!" — „Не смем, мајко", одговорих ја стидљиво, "није ово за тебе. Ти си, овај... стара жена". Мајка уздахну дубоко, поћута, па рече: "Све што ти мени не смеш да прочиташ, синко, то није од добра... Устани, да идемо мало у поље, да се мало прошеташ и освежиш чистим ваздухом. Ах, мени тужној!"

И ја невољно пођем за мајком. Имали смо једну њиву, прилично удаљену од вароши. Жега је била велика, и ја почнем осећати жеђ. Нисам марио за разговор са мајком. Једва сам чекао да се одвојим од ње, и да продужим читање књиге, коју сам носио у џепу.

А у том часу, у џепу ми је била књига "Бонапарта и жене". Тога дана притисла ме беше туга мимо све друге дане, а уз то још и несносна жеђ. Мисли о самоубиству непрестано су ми се ројиле у памети. Најзад рекох мајци, готово грубо, нека она иде да гледа њиву, а ја ћу да легнем у хлад, да бих мало олакшао муке од жеђи.

Тек што се јадна моја мајка удаљила од мене, ја извучем књигу из џепа, легнем у хлад, и почнем нервозно читати. Но, убрзо ме савлада сан и ја заспах. И у сну, господо, видех оно што је цео мој живот окренуло и учинило ме побожним.

Сањам и видим себе у сну као залуталог у некој суровој пустињи без човека, без дрвета и, што је главно, без трага воде. А жеђ ме ужасно стегла, тако да сам почео из свега гласа да вичем за помоћ и да ридам, сав обрван неизмерним страхом. Ехо мога гласа враћао се к мени као церекање. "То је неки зли дух који ми се смеје", таква мисао сину ми у глави, и то ме још више ужасну. Ја престанем да вичем, но оно церекање се продужи све јасније... У том се почеше некакве сенке купити око мене, и ја чух неки велики жагор.

Повиках: "О људи, дајте ми само једну кап воде!" На то дође, као одговор неки језовити глас из најближе моје близине: "Сада ћеш пити са реке, али не воду него пламен!" Ја клонух и изгубих свест... Уто ме неко ухвати за руку и усправи. "Ти си жедан, момче, хајде да те напојим". И у једном тренутку, ми се обресмо пред читавим стројем многобројних чесама, из којих је истицала вода у јаким млазевима.

Прва чесма, пред коју стадосмо, од једноставног црног камена, беше висока као обелиск. На њој беше написано: Чесма фараонска. "Ако можеш, пиј!", рече ми непознати вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се одмах тргох. Вода је заударала на стрвину, на неку грозну животињску стрвину.

Онда ме вођ брзо ухвати за руку и одведе пред другу чесму. Она беше широка као нека кула и сазидана изванредно лепо од дивних цигала. На чесми беше написано: Чесма содомска. "Ако можеш, пиј", рече ми вођ. Ја се опет жудно нагнух да пијем, али се брзотргох назад. Јер, то не беше вода него нека гадна црна смола, чији ме мирис безмало онесвести.

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред трећу чесму. Ова беше озидана од белог мермера, и имађаше много стубова унаоколо. На њој беше написано: Чесма јелинска. "Ако можеш,...", рече ми вођ. Ја се жудно нагнух да пијем, али се брзо тргнух назад. Јер, то не беше вода, него нека течност бела као млеко, одвратна по укусу. Ја узех мало од те течности у уста, али све брзо повратих.

Онда ме вођ узе за руку и доведе пред четврту песму. Ова беше од гвожђа изливена. На њој писаше: Чесма римска. "Ако можеш, пиј!", опет ће вођ. Ја похитах, али се опет брзо тргох назад. Јер, то не беше вода, него нека црвена течност. "Крв! ".

Онда ме вођ ухвати за руку и доведе пред пету чесму која се зваше: Чесма Иродова. Па пред шесту, која се зваше: Чесма Неронова. Па пред седму, која се зваше: Чесма лицемера. Па пред осму, која се зваше: Чесма књижевника... Па пред девету, која се зваше: Чесма гордости. Па пред једанаесту, која се зваше: Чесма прељубе. Па пред дванаесту, која се зваше: Чесма свађе. Па на тринаесту, која се зваше: Чесма непослушности... Па на петнаесту, која се зваше: чесма Дарвинова. И тако даље редом, од чесме до чесме, једне са називом неких порука и грехова, а друге са називом неких великих грешника, које сам ја у то време сматрао великим људима, један предуги низ чесама! Све су оне споља биле врло лепе и привлачне, но течност која је из њих истицала, била је ужасна, или по мирису или по укусу. И ја ни са једне нисам могао пити и своју жеђ утолити. Чини ми се, чак, да је свака та чесма повећавала моју смртоносну жеђ. Уз пут сам приметио да је око сваке чесме била пешчана пустиња. Вода је свуда шибала у млазевима, но одмах је понирала у песак без трага. Чудило ме да, поред толике воде, нигде није било ни травке, нигде дрвета, нигде зелениша, нигде живота! Покушавао сам више пута да свог непознатог вођу о томе упитам, и о другом којечем, но кад год бих ја дигао поглед, да му видим лице, он га је окретао у страну. И тако му ја никако не могох сагледати лица.

Најзад клонух, изнемогао, на руке вођине, те се не сећам, како и куда ме је он даље водио. Када дођох к себи, спазих пред собом једну скромну чесму, израђену од дрвета у виду крста. Из ње се точила обилна вода, чиста као кристал. На чесми је писало: Чесма Воде Живе. Унаоколо је било красно дрвеће, цветне пољане и зелене ливаде. На све стране виделе су се многе красне птице, које су умилно певале. "Ако хоћеш, пиј!", рече ми вођ. Ја се нагнух да пијем, и пих, пих тако дуго, да ме вођ трже за руку и рече: "За сада доста!"

Ја се усправих и осетих нови живот у себи. Никада у веку нисам пио тако слатке воде. Хтедох се опет нагнути да још пијем, али ми вођ не допусти, на моју велику жалост. И рече ми: "Света Милост доста ти је данас дала. Други пут ће бити више". И трже ме од живодајне и слатке чесме. "Како ћу ја други пут наћи ову чесму без вође?", упитах. "Ево ти вође", рече ми мој сапутник и показа ми једну књигу, на којој је као сунчаним зрацима било исписано: Свето Писмо.

Уто се мој вођ поче од мене удаљавати. Ја га стадох молити да ме не напушта. На то ми он рече: "Па ти си мене први напустио! када се поправиш и удостојиш, опет ћу ти доћи!"

Ја сав задрхтах. И једва промуцах: "Ко си ти, реци ми, молим ти се!" — "Ја сам твој анђео чувар, слуга Свете Милости" — "Анђео чувар! О томе ми је некада моја драга мајка говорила!" Потрчах за њим и викнух: "Молим ти се, покажи ми бар лице своје!"

Но, он побеже, одговарајући ми јасно и оштро, реч по реч: "Ниси сад достојан да видиш моје лице. Сувише си пио са оних Проклетих Вода. Не могу да подносим мирис твој. Ако се очистиш, и удостојиш, ја ћу ти опет доћи и ти ћеш видети моје лице".

Ја јаукнух од бола. У то се и пробудих. Моја мајка седела је крај мене и — плакала.

Заплаках се и ја горко, и прегорко. Па кад дођох до даха, ја завиках иза гласа: "О мајко, слатка мајко! Сад разумем: због твојих суза ја сам видео оно што сам видео. Мајко драга, опрости! И хвала ти, света мајко моја, великомученице, што си ме данас поново родила сузама својим".

При томе, старац Јанићије заплака, и изазва сузе у очима свих присутних.

"Отада и због тога, децо моја, ја сам постао онакав каквог ме ви знате", заврши своју причу старац Јанићије.

Free counter and web stats

Copyright © 2005 -

Српска православна Црква - Информативни портал СПЦ Холандија
 

/// Saradnici  ///  Krštenja  ///  Venčanja  ///  Molitve  /// Upokojeni  ///  Posetioci  ///  Reklame  ///  Slave  ///  Monument ///  Duborezac ///

///  Duhovne pouke ///  Oriëntaals-orthodoxe Kerk van Eritrea  ///

Sa Vama u najtežim trenucima u zemlji i inostranstvu pogrebna firma ,, Suza Internacional ,, www.suza-internacional.eu

OFICIJELNI SAJT SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE ZAPADNO-EVROPSKA MOJA EPARHIJA U DIJASPORI PRAVOSLAVNI RADIO

Podržite naš sajt kliknite na baner
Православно хришžанство.ru. Каталог православних ресурса на интернету

AMBASADA REPUBLIKE SRBIJE U HOLANDIJI DOPUNSKA ŠKOLA SRPSKOG JEZIKA HOLANDIJA FACEBOOK GRAĐANI REPUBLIKE SRBIJE ĐORĐE TARAKČIJA

e-mail: webmaster@pravoslavlje.nl