Господе, Боже сило, Боже спасења нашег, Боже који сам чинишчудеса, погледај милостиво и снисходљиво на своје смиренеслуге, и чуј нас човекољубиво и помилуј. Ево, наши се непријатељискупише против нас, да нас униште, и да разоре светиње наше.И Ти, који све знаш, знаш да су неправедно устали на нас ида се не можемо одупрети њиховом мноштву ако нам Ти не помогнеш.И овако грешни и недостојни, кајући се, са сузама ти се молимо:помози нам Боже, Спаситељу наш, и избави нас ради славе именаТвог, да не би рекли непријатељи наши: гле, оставио их јеБог, и нема Онога ко их избавља и спасава већ да познају свинароди да си Ти Бог наш, а ми деца Твоја, увек заштићиванаТвојом влашћу. Амин.

Господе Исусе Христе, Боже наш, који си нову заповест даоСвојим ученицима да љубе једни друге, прими ову моју молитвуи Духом Твојим Светим обнови у нама љубав према Теби и нашимближњима; и ту љубав учврсти у срцима нашим, да том љубављуизвршујући заповести Твоје, не тражимо на овој земљи угодностисеби, него да тежимо слави Твојој и напретку и спасењу нашихближњих. Молимо Ти се, Господе Боже наш, да благодаћу ТвогаПресветога Духа уселиш и укорениш у нама нову заповест ТвогаНовога Завета: да љубимо један другога и да себи не угађамо,него да свагда мислимо и чинимо оно што је на славу Твојуи на добро наших ближњих. Молимо Ти се, Човекољубиви Господе,да у душама и срцима нашим побудиш чисту и нелицемерну љубавпрема Теби и браћи нашој. Јер ко мисли да може љубити Тебе,а мрзи на брата свога, лажљивац је и по мраку ходи. Стоганам, Ти Господе, Изворе и Даваоче праве љубави, даруј да искренои истинито волимо све људе Твоје, не само браћу и пријатељенаше, него и саме непријатеље наше, по свеистинитој заповестиТвојој; и да добро чинимо и онима који нас мрзе и прогоне,и да се старамо о њиховом спасењу. Јер си Ти Бог љубави идоброте и човекољубља, и Теби славу узносимо: Оцу - вечномИзвору богољубља и човекољубља, и Сину Твоме Љубљеноме, којије из љубави према свету дошао у свет да спасе човека, и ДухуТвоме, Надахнитељу свете љубави, сада и увек и у векове векова.Амин.

ЖИТИЈЕ   И   СТРАДАЊЕ

Светог свештеномученика

Кипријана

И

Свете мученице

Јустине ДЕвице

                        У време цара Декија живљаше у антиохији Сиријској неки Кипријан, философ и чувени волхв ( врачар , чаробњак , мађионичар ). Он беше родом из Картагине , од родитеља незнабожаца , који га од детињства предадоше на службу своме незнабожачком и поганом богу Аполону. У седмој години својој Кипријан би поверен волхвима да изучи вештину волхвовања и демонску мудрост. А кад напуни десет година, родитељи послаше Кипријана на гору Олимп, да се усаврши у жречеству, јер ову гору незнабошци назива-ху обиталиштем богова, пошто се на њој налажаше огромно мноштво идола, у којима живљаше безброј демона. На тој гори Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства: упознаде разна демонска утварања, научи да изазива промене у ваздуху, да пушта громове и кишу, да узбуркава таласе морске, да прави штете по воћњацима, градинама и пољима, да наводи на људе недаће и болести; једном речју, он изучи свепагубно мудровање и свезло деловање ђаволово. И виде он тамо безбројне војске демона са Кнезом таме, коме једни демони предстојаху, други служаху, трећи клицаху, величајући свога кнеза; а неке демоне шиљаху по целом свету да варају људе. Виде он тамо све незнабожачке богове и богиње, и разноврсне утваре и привиђења по заласку сунца, и то не хлеб или неко друго јестиво већ једино храстов жир. А кад му би петнаест година, Кипријан доби за учитеље седам великих жречева који служаху седморим планетама. И од ових жречева он дознаде многе демонске тајне. Затим отпутова у град Агре, где неко време послужи богињи Ири, и од тамошњег жреца научи многа лукавства. Извесно време Кипријан проведе у  Тавропољу, служећи Артемиди. Одатле отпутова у Лекедемонију, и научи каквим се враџбинама и утварањима може чинити то да мртваци говоре из гробаова.

                        У својој двадесетој години Кипријан отпутова у Египат, и у граду Мемфису учаше се великим залима и враџбинама. У својој пак тридесетој години он оде код Халдејаца, и изучивши звездословље он заврши своје школовање, и отпутова у Антиохију савршен у сваком злу: волхв, и врачар, и душегубац, велики пријатељ и верни слуга Кнеза пакленога, са којим говори лицем у лице, и од кога се удостоји велике части. О томе он сам говораше овако: верујте ми, ја самог ђавола видех, јер га жртвама умолих, и целивах, и разговарах с њим и са доглавницма његовим; и он ме заволе, и похвали моју памет, и пред свима рече: ''ево новог Амврија; брз нам је на послушање, достојан је нашег удела'' . И обећа ми да ће ме по изласку мом из тела поставити за кнеза, и да ће ме за живота на земљи у свему помагати; и даде ми пук демона да ми служе. А кад одлажах од њега, он викну к мени: '' Буди храбар, ревносни Кипријане!'' И уставши испрати ме, тако да се сви доглавици његови зачудише. Зато и сви кнезови његови, видевши какву и почаст он указује, беху врло услужни према мени. А лице његово беше као цвет травни; на глави имађаше раскошни венац од злата и блиставог камења, које обасјаваше цело поље оно; и одело његово беше чудесно. Када се пак окреташе тамо или овамо, све се оно место тријесаше; и крај престола његовог стајаху у великој покорности многобројни зли дуси разних чинова; тада и ја предадох њему целога себе, покоравајући се свакој заповести његовој.

                        То сам о себи казиваше Кипријан после свог обраћења Христу. Из тога се јасно види какав је био човек: пријатељ демонима, чија сва дела чињаше, пакостеће људима и обмањујучи их. Јер, боравећи у Антиохији, он многе људе наведе на сваковрсна гадна безакоња, многе уби отровима и чарањем, младиће и девојке приношаше на жртву демонима; и врло многе научи свом волхвовању злом; он учини да једни по ваздуху лете, други – по облацима у лађама плове, трећи – по водама ходе. И од свих паганаца он беше поштован и слављен као најврховнији жрец и најмудрији слуга њихових богова сегадних. И многи прибегављаху к њему у невољама својим; и он им помагаше демонском силом које беше пун: једнима помагаше у блукочинству, другима у гневу, у непријатељсту и освети, трећима у зависти. И већ сав беше на дну пакла и у устима ђавола, син геене, заједничар демона и вечне погибли њихове.

                        Но Господ, који не жели смрти грешника, по неисказаној доброти Својој и по милосрђу Свом које греси људски не могу победити, изволи потражити обог пропалог човека, и њега потонулог у дубине пакла, извући из понора и спасти, и на тај начин свима људима показати Своје човекољубље. Јер нема греха који побеђује Његово чонекољубље. А Господ спасе Кипријана од његове погибли на овај начин:

                        У то време живљаше у Антиохији нека девојчица, по имену Јустина. Она се роди од незнабожних родитеља: од оца Едесија, жреца идолопоклоничког, и од матере Клеодоније. Ова девица Јустина, када постаде пунолетна, сеђаше једном код куће крај прозора. Том приликом она чу реч спасења из уста неког ђакона Праилија који је туда пролазио и говорио о очовечењу Госпдода нашег Исуса Христа, како се роди од пречисте Дјеве, и сатворивши многа чудеса благоволи пострадати ради нашег спасења, па васкрсе из мртвих са славом, узнесе се на небо, седе с десне стране Оца, и царује вечито. Ова ђаконова проповед паде на добру земљу у срцу Јустине, и убрзо стаде доносити плод и искорењивати у њој свако трње неверја. Зажеле Јустина да је тај ђакон научи више и потпуније, али јој девојачки стид не допусти да га потражи. Ипак она тајно одлажаше у цркву Христову, и често слушајући реч Божју, делањем Духа Светог у срцу њеном, она поверова у Христа. Ускоро затим она и  матер своју приведе Христовој вери. Потом она и свог старог оца приведе вери. Он, видећи своје кћери, и слушајући мудре речи њене, размишљаше у себи: идоли су начињени рукама људским, и како могу бити богови када немају ни душе ни даха? Док он тако размишљаше, виде ноћу у сну неко необично божанствено виђење: виде он велику војску сетлоносних Анђела, а усред њих беше Спаситељ света – Господ Христос, и чу где му Спаситељ говори: Ходите к мени, и даћу вам Царство небеско.

                        Тргнувши се из сна, Едесије одмах пође са женом и ћерком к епископу хришћанском Оптату, молећи га да их научи Христовој вери и а им подари свето крштење. И још му исприча речи своје кћери, и о своме виђењу Анђела. Чувши то, епископ се обрадова њиховом обраћењу. И пошто им много говор о вери, он крсти Едесија, и жену његову Клеодонију, и кћер Јустину. И причестивши их Светим Тајнама, он их отпусти с миром. А када се Едесије утврди у вери Христовој, тада епископ, видећи побожност његову, рукоположи га за презвитера. И Едесије поживе врлински у страху Божијем годину и шест месеци, и тако у светој вери сконча живот свој. Јустина пак добро се подвизаваше у заповестима Господњим љубећи женика свог __ Христа , и служећи Му у молитвама усрдним, у девству и целомудрију, у посту и уздржању великом. А ђаво који мрзи род људски, видећи такво живљење њено, позавиде врлинама њеним, и стаде јој пакостити, наводећи на њу разне беде и невоље.

                        У то време бејаше у Антиохији један младић, по имену Аглаид, схоластик, син богатих и знаменитих родитеља. Он сав живот свој провођаше у сластима и сујети овога света. Једном приликом он угледа девицу Јустину која је ишла цркви, и зачуди се њеној лепоти. И ђаво му убаци у срце рђаву мисао о њој; и распаљујући се пожудом према њој, Аглаид се стаде на све могуће начине паштити (трудити) да се упозна са њом и задобије љубав њену, па да онда чисто јагње Христово ували у своју нечистоту. Са тим циљем он сачекиваше девицу на местима где је она обично пролазила, добациваше јој ласкаве и саблажњиве речи, хваљаше и величаше њену лепоту, и извјављиваше јој љубав, ловећи је на тај начин заводљивим мрежама на блудочинство. Девица се склањаше од њега и бегаше, гнушајући га се, у није хтела да чује његове ласкаве и лукаве речи. Но младић, не престајући да пожудно чезне за њеном лепотом, посла к њој молбу, да ли би хтела да му буде супруга. Она му одговори: ја имам женика – Христа; Њему служим, и чистоту своју чувам; Он и душу и тело моје чува од сваке нечистоте.

                        Чувши такав одговор целомудрене девице, Аглаид још јаче жудаше за њом, распаљиван ђаволом. И пошто је никако не могаше преластити, он намисли да је на силу отме. И скупивши себи у помоћ разуздане младиће, он вребаше девицу на путу, којим је она обично ишла у цркву на молитву. Угледавши је, он је дохвати и силом је вукаше кући својој. А она стаде силно викати, ударачући га по устима и пљујући га. Чувши њено запомагање, људи истрчаше из својих кућа, и непорочно јагње – свету Јустину отеше из руку поквареног младића као из чељусти вука. Разуздани се младићи разбегоше, и Агалид оде постиђен кући својо. Не знајући шта више да чини јер је зла пожуда расла у њему, Аглаид се реши на још једно зло: оде великоме волхву и чаробњаку Кипријану, идолопоклоничком жрецу, исприча му своју муку, и замоли његову помоћ, обећавајући му много сребра и злата. Чувши све то од Аглаида, Кипријан га тешаше, обећавајући му да ће му сву жељу жељу испунити. Ја ћу учинити то, рече он Аглаиду да ће сама девица искати љубав твоју, и жудеће за тобом више него ти за њом. Утешивши га тако Кипријан га отпусти пуног наде.

                        Онда се Кипријан даде на посао: отвори своје књиге, и призва једног од нечистих духова за кога сазнаде да може брзо срце Јустине распалити прљавом пожудом према оном младићу. Ђаво му обећа да ће то хитно учинити, и са гордошћу рече: То је лака ствар за мене, пошто сам много пута градове земљотресом потресао, бедеме разваљивао, домове раздељивао, крвопролића и оцеубиства устројавао, велика непријатељства и љутње међу браћу и супруге убацивао, многе жељне девствовања у нечистоту увалио; монахе који су по горама живели, тешке постове држали, никада о телу помишљали, ја сам блудном пожудом распаљивао, и научио их да служе телесним страстима; неке покајнике, који су се били одрекли свега, ја сам опет к првим злим делима вратио; многе сам целомудренике у блудочинство увалио, - па зар да ту једну девицу не приволим на љубав према Аглаиду? Али, зашто више говорити? Ја ћу ускоро самим делом силу своју показати, само узми ову лекарију, (- пружи му неку пуну посуду-), и подај је ономе младићу да покропи Јустинину кућу, па ћеш видети шта ће бити.

                        Рекавши то он оде. Кипријан позва Аглаида и посла га да тајно покропи Јустинину кућу из ђаволове посуде. Кад овај то учини, тамо уђе демон блуда са распаљеним стрелама телесне пожуде, да девојчино срце рани блудноћом, а тело њено распали прљавом пожудом. Јустина пак имађаше обичај  да сваке ноћи узноси молитве своје Господу. И када се она, по обичају свом, у девет сати ноћу мољаше Богу, она изненеда осети у телу лењост огња пакленога. И дуго она би у тој напасти и унутрашњој олуји: и дође јој на памет онај младић Аглаид, и појавише се у њој рђаве мисли. Но девица се чуђаше и сама себе стиђаше, осетивши где јој крв ври као у неком врелом казану, и мишљаше о ономе чега се свагда гнушала као неке гадости. Али, будући благоразумна, Јустина познаде да ова олуја у њој настаде од ђавола, па се одмах лати оружја – крсног знака, и прибеже к Богу топлом молитвом, и завапи из дна душе ка Христу, женику свом, говоррећи: Господе Боже мој, Исусе Христе! ето непријатељи моји усташе на ме, замку спремише ногама мојим и понизише душу моју, а ја се опоменух имена Твог у ноћи, и обрадовах се. И када ми они досађују, ја прибегавам к Теби, и надам се да се непријатељи мој неће обрадовати због мене. Ти знаш, Господе Боже мој, да сам ја слушкиња Твоја, и чистоту тела свог Теби сачувах, и душу своју Теби уручих. Стога сачувај овцу своју, Пастиру Добри; немој ме предати у плен зверу који тражи да ме прогута; даруј ми победу над злом пожудом тела мог!

                        И тако света девојка, дуго и трпељиво стојећи на молитви, посрами врага. Јер он, побеђен њеном молитвом, побеже од ње са стидом. И Јустини се поврати спокојство у тело и у срце, и угаси се пламен пожуде, и престаде борба, у умири се кључање крви. И Јустина даде славу Богу, певајући победничку песму. А ђаво се врати Кипријану са рђавом вешћу о потпуном неуспеху. Кипријан га онда упита: Због чега ниси могао победити девицу? А он, и не хотећи, рече истину, говорећи: Због тога што видех на њој неки знак, кога се уплаших, и не могох је победити.

                        Кипријан онда призва најопакијег беса, и посла га да куша Јустину. Отишав к Јустини, овај бес се окоми на њу страшније од оног првог, јер је нападе са великом силом. Но девица се наоружа свесрдном молитвом, и показа велики подвиг: обуче се у кострет, и умртвљиваше тело своје молитвом и постом, узимајући само хлеб и воду. И тако, укротивши страсти тела свог, она прогна ђавола посрамљеног, који се, као и први, врати Кипријану без икаквог успеха.

                        Тада Кипријан призва једног од кнезова демонских, и исприча му о немоћи циљаних бесова, како не беху у стању победити једну девојку, и мољаше од њега помоћ. Овај сурово укоро циљане бесове што нису били довољно вични томе послу, и што нису знали на који начин да срцу девојчином омиле блуд. При том он бодри Кипријана надом, обећавши му да ће он сам на други начин саблазнити девојку. И отишавши од Кипријана, овај се демонски кнез претвори у женско, и тако уђе код Јустине. Пошто седоше, он стаде разговарати с њом о Светом Писму, као да жели да следи њеном животу у чистоти, и распитиваше је, каква је награда за такав строги живот и чистоту. Јустина му одговори: Велика је и неисказана награда онима који живе у чистоти, и велико је чудо што људи ни најмање не обраћају пажњу на тако велику ризницу као што је чистота анђелска. Тада ђаво, обелоданибши своју бестидност, стаде је вешто кушати, говорећи: На који би онда начин свет могао опстати? И како би се људи рађали? Да је Ева сачувала чистоту – девственост, откуда би се онда умножио род људски? Нема сумње, супружанство је добро; њега установи сак Бог; и Свето Писмо га хвали, говорећи: Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста. И многи светитељи Божји, зар не беху у браку, који Бог даде на утеху човеку, да би се, гледајући децу своју, веселио и славио Бога?

                        Слушајући овакве речи, Јустина распознаде свелукавог заводника ђавола, и победи га боље него Ева: јер не залазећи с њим у велики разговор, она брзо прибеже к пристаништу крста Христова: стави на лице своје часни знак крста, и срце своје уздиже ка Богу, Женику своме, и ђаво одмах ишчезе још већма посрамљен него два претходна демона. И он, горди кнез демонски, дође код Кипријана смућен.  И Кипријан, познавши да и он ништа није успео, рече ђаволу: Зар и ти не могаде победити девицу, ти – моћни кнез, искуснији од других у таквим стварима? Та ко онда од вас може ишта учинити том непобедивом срцу девичанском? Реци ми, дакли, каквим се то оружјем она супротставља вама? И на који начин ова вашу огромну силу претват у немоћ? – Тада ђаво, принуђен силом Божјом, признаде и против воље, и рече: Ми не можемо да гледам крсни знак, већ бежимо од њега, јер нас он као огањ опаљује и  далеко пргони

                        Кипријан се онда веома разљути на ђавола што му срамоту нанесе, и свађаше се сњим, говорећи: Таква ли је ваша сила, да вас слаба девојка побеђује? – Тада ђаво, желећи утеши Кипријана, реши се да учини ово: претвори се у Јустину, и пође код Аглаида, да би Аглаид, мислећи да је то Јустина главом, испунио своју жељу, те како не би била обелодањена њихова немоћ ђаволска, нити би Кипријан био посрамљен. И када ђаво у облику Јустине уђе код Аглаида, Аглаид скочи од неисказане радости, и притрчавши загрли је у љубљаше говорећи: Добро ми дошла, дивна Јустино! – Но чим Аглаид изговори реч ''Јустино'' ђаво одмах ишчезе, не будући у стању ни име Јустинино чути.

                        Аглаид се силно препаде од тога, па одјури коф Кипријана и обавести га о свему. Кипријан онда волхвовањем својим метну на њега птичје обличје и давши му силу да лети по ваздуху, посла га к Јустининој кући да кроз прозозр улети у њену одају. И он у облику птице летећи по ваздуху, ношен ђаволом долете над Јустинину кућу , и жељаше да се спусти на њу. Но деси се да Јустина баш тада погледа кроз прозор куће своје, и ђаво чим је угледа , остави Аглаида и побеже; у том нестаде са Аглаида ипривид птичији у коме се он налажаше, те се умало неразби летећи наниже; но рукама се ухвати за стреху Јустинине куће, и тако висаше; и да га молитва свете Јустине не скину одатле он би кукавац  сигурно пао и разбио се.

                        И тако, доживевши потпун неуспех, Аглаид се врати Кипријану, и исприча му своју муку. Кипријан се веома снужди, видећи себе посрамљена. И уздајући се у своју чаробњачку силу, њему се прохте да сам отиде к Јустини. Стога се најпрепретвори у жену, па затим у птицу. Али, он још не беше ни приближио капији јустинине куће, а с' њега већ одбегоше привид  и лажно обличје жене и птице; и он се врну утучен.

                        После тога да би се  осветио за свој срамни пораз, Кипријан волховањем својим наведе напасти на Јустинину кућу, и на куће свих њених сродника, суседа и познаника, као некада ђаво на праведног Јова: мораше им стоку, злостављаше им слуге, њих саме уваљиваше у неизмерну бригу. Саму пак Јустину он удари болешћу, те она леже у постељу, и мати јој плакаше око ње. А она тешаше свју матер, давидски говорећи: нећу умрети, него ћу жива бити и казивати дела Господња ( Пс. 117,17 ). Но силно посрамљени Кипријан, у неукротивој јарости својој наведе недаће, по попуштењу Божијем, не само на Јустину и на сроднике њене, него и на сав град. Настаде помор међу стоком, и велика болештина међу људима. И по дејству ђавола пронесе се по целоме граду глас, да велики жрец Кипријан кажњава град због Јустине, пошто му се она противи и не мали број угледних грађана скупише се, одоше код Јустине, и са гневом јој саветоваху да више не огорчује Кипријана, већ да се уда за Аглаида, како их због ње не би снашла нека страшнија беда. А она их тешаше, уверавајући их да ће ускоро нестати све те недаће, које им Кипријан наноси преко демона. Тако и би. Јер када се света Јустина усрдно помоли Богу, одмах погибе сва сила демонска, и сви се од рана осцелише и од болести оздравише. Тада људи, изменивши се, стадоше прослављати Христа а ругати се Кипријану и његовој чаробњачкој вештини, тако да се Кипријан од великог стида ни међу људима не појављиваше, ни са познаницима среташе.

                        Убедивши се јасно, да крсном знаку и Христовом имену ништа одолети не може, Кипријан дође к себи и рече ђаволу: Пагубниче и обмањивачу свих, ризницо сваки нечистоте и гадости, сада се уверих у твоју немоћ. Јер када се сенке крстове бојиш, и од имена Христова дрхћеш, шта ли ћеш учинити када сам Христос дође против тебе? Када ниси у стању да победиш оне што се крстом крсте, како ћеш онда икога отети из руку Христових? Сада разумех како си ти -  ништа, и ништа и не можеш, и немаш силе за освету. Преварих се ја кукавац послушавши те и поверовавши твојој обмани. Зато, одступи од мене, проклети! одступи! Јер ми ваља молити хришћане да се смилују на ме. Ваља ми прибегнути к благочестивим, да ме избаве и побрину се око мог спасења. Одлази! Одлази, безакониче непријатељу истине, противниче и мрзитељу сваког добра!

                        Чувши ово ђаво полете на Кипријана да га убије. И зграбивши га, стаде га бити и давити. А Кипријан, немајући ни с које стране помоћи, и не знајући како да се спомогне, и већ једва жив, сети се светог крсног знака, којим Јустина противстајаше свој сили ђаволској, и рече: Боже Јустинин, помози ми! – па подигавши руку прекрсти се, и ђаво одмах одскочи од њега као запета стрела. Кипријан онда одахнувши, испуни се смелости, и призивајући име Христово он стављаше на себе крсни знак, и мушки се противљаше ђаволу, проклињајући га и грдећи га. А ђаво, стојећи далеко од њега и не смејући да му се приближи због крсног знака и због имена Христовог, грозно у прећаше, говорећи: Неће те Христос ишчупати из мојих руку! – И силно разјарен на Кипријана, ђаво рикну као лав, и отиде.

                        Кипријан онда покупи све књиге волхвовања свог, па похита к епископу хришћанском Антиму, и павши на ноге његова мољаше га да се смилује на њега и да му подари свето крштење. А епископ, знајући да је он велики и свима страшан волхв, сматраше да је он дошао к њему да га обмане, па га зато одбијаше говорећи: Многа зла чиниш међу паганцима, немој их још чинити миђу хришћанима, да не би убрзо погинуо. – Кипријан онда све по реду исприча са плачем епископу, даде му у руке књиге своје да их спали.Видећи његово смирење, епископ га посаветова и научи светој вери, и наложи му да припреми себе за крштење. Књигње пак његове он спали пред свима градским хришћанима.

                        Отишавши,Кипријан са скрушеним срцем олакиваше грехе своје;и посипајући пепелом главу своју он твораше покајање и вапијаше ка истинитом Богу за очишћење безакоња својих.Сутрадан изјутра он оде у цркву,и с радости утрхом слушаше реч Божју стојећи међу вернима.Тада ђакон нареди оглашенима да изиђу  напоље,говорећи: Ви који сте оглашени , изиђите!- И док други излажаху , Кипријан не хте изићи него рече ђакону: Слуга сам Христов ,немој ме изгонити одавде. А ђакон му рече: пошто још ниси савршен  у светом крштењу, ти мораш изаћи.На то му Кипријан одговори: Жив је Христос Бог мој, који ме сачува од ђавола и помилова, који  и девицу Јустину очува чистотом, нећеш ме истерати из цркве док не постанем потпун хришћанин.   Ђакон онда извести епископа о томе. А Епископ, видевши Кипријаново усрђе и загрејаност срца за веру Христову, позва га к себи и одмах крсти у име Оца и Сина и Светог Духа.

                        Дознавши за то, света Јустина узнесе велику благодарност Богу, и многе милостиње даде убогима, и дарове цркви подари.А епископ произведе Кипријана у осми дан за чтеца, у двадесети за ипођакона, у тридесети за ђакона; на годину пак рукоположи га за јереја. Изменивши начин свога живота, свагда плачући због пређашњих злих дела својих, и напредоваше из силе у силу, из врлине у врлину.Ускоро затим он би постављен за епископа. И у томе звању он показа такво живљење, да се изједначи са многим великим светитељима, и мудро пасаше стадо Христово. Свету пак Јустину епископ постави за ђаконису, уручи јој девички манастир, и произведе је за Игуманију над другим хришћанским девицама. И гуманија Јустина  својим животом и поукама обрати многе незнабошце од идолослужења и приведе и присаједини Цркви Христовој. И нестајаше служење идолима, а слава Христова се умножаваше.

                        Видећи такво живљење светог Кипријана и такво старање његово о Христовој вери и о спас- ењу душа људских, ђаво шкргуташе зубима на њега, и подстаче незнабошце да га оптуже пред владарем источних покрајина како он богове њихове ниподаштава и многе људе од њих одвраћа, а слави Христа који је противник богова. И  сабраше се незнабошци, и одоше к тадашњем владару источних покрајина Евтолмију, И оклеветаше Кипријана уједно и Јустину, окривљујући их за многе ствари, како су и против богова и против цара  и против свих власти, и како смућују народ обмајући га и приводећи вери у Христа распетог. И молише владара да казни смрћу обоје, и Кипријана и Јустину.

                        Чувши то,  владар Евтолмије нареди да Кипријана и Јустину ухвате и у тамницу посаде. Полазећи пак за Дамаск, Евтолмије нареди да их поведу за њим, пошто је желео тамо да  им суди. Стигавши у Дамаск, Евтолмије седе на судишту, и пред њега изведоше сужње Христове, Кипријана и Јустину. И он упита Кипријана: Зашто си променуо своју прву славу, јер си нај пре био знаменити служитељ старих богова и многе им људе приводио ? Свети Кипријан му онда исприча све по реду: како увиде немоћ и лаж демонску и познаде силу Христа Бога, кога се сви демони боје и дрхћу, и како демони ишчезавају од чесног крсног знака, и како он би обраћен ка Христу , за кога је готов одмах умрети.

                         Мучитељ не узе за озбиљно речи светог Кипријана.И пошто не беше у стању да одговори на Кипријанове речи , он нареди да светитеља обесе и стружу тело његово , а да свету Јустину бију по устима и очима.Дуго мучени на такав начин , они непрестано исповедају Христа , и са благодарношћу трпљаху све . Затим их мучитељ врже у тамницу.Онда покуша да их ласкама придобије за идолопоклонство.А када у томе не успе ,он нареди да их баце у врео казан;но кључајући казан им ни најмање не нашкоди , и они као у хладу слављаху Бога.Видећи то , неки идолски жрец по имену Атанасије изјави: И ја ћу исто тако у име Бога Асклипија  ући  у тај огањ и посрамити ове волхве.- Но чим се дотаче огња , он одмах умре.

                       Видећи то, мучитељ се уплаши , па не желећи да им даље суди, посла их к цару Клаудију у Никомидију са подробним писменим извештајем о њима. Цар их осуди на посечење мачем.А кад их доведоше на губилиште, Кипријан измоли себи време за молитву. То учини ради тога, да би Јустина била погубљена пре њега: јер се бојаше да се Јустина неуплаши видећи смрт његову.А Јустина весело приклони под мач главу своју, и отиде к женику свом – Христу.Неки пак Теоктист који стајаше тамо и посматраше смрт ових невиних бића људских, веома се сажали на њих, па разгоревши се духом к Бопгу, припаде к светом Кипријану, целивајући га и изјављујући за себе да је хришћанин. И одмах би Теоктист осуђен на посечење мачем са Кипријаном. И тако посечени они предадоше душе своје у руке Божије, а тела њихова лежаше шест дана не сахрањена. Неки пак странци који тамо беху, тајно узеше тела њихова, и у Рим одвезоше. У Риму их предадоше некој чесној и светој жени Руфини, сродници ћесара Клаудија. Она чесно сахрани тела светих мученика Христових: Кипријана , Јустине , и Теоктиста. На гробу њиховом биваху многа исцелења онима који им прибегавају.

                        МОЛИТВАМА ОВИХ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НЕКА ГОСПОД ИСЦЕЛИ И НАШЕ БОЛЕСТИ ТЕЛЕСНЕ И ДУШЕВНЕ. АМИН.

из ЖИТИЈА СВЕТИХ за
месец ЈУНИ, дан 23.

На много времена до најезде Персијанаца на Грчке земље, у другој Киликијској области, у граду Адани, бејаше економ свете саборне архијерејске цркве тога града, по имену Теофил. Он вођаше врлински и свети живот, мудро и паметно управљаше црквеном имовином, и праведно по Богу обављаше све послове. Месном архијереју он беше као око које пази на све, и као десна рука која руководи свим. И архијереј га веома вољаше; но не само архијереј него и сав клир и сви житељи тога града, због велике врлинскости његове: јер он беше отац сирочади, хранитељ удовица, топло уточиште убогих, бранич онеправђених, помоћник беспомоћних; једном речју, не беше човека кога он не би утешио у невољи речју и делом. Због тога сви поштоваху Теофила као оца, љубљаху га као добротвора, и величаху га многим похвалама.

Када се по Божјој вољи епископ града Адане престави из овог временског живота, онда сви благочестиви житељи његови свакога звања, побуђени истинском хришћанском љубављу према Теофилу због великог добротворства његовог према свима, а притом знајући његов чист и беспрекоран живот, једнодушно га изабраше за свог епископа. Написавши извештај о том избору, они га по најугледнијим грађанима послаше митрополиту киликијском. Прочитавши извештај, митрополит одмах пристаде да потврди избор, јер и сам познаваше Теофила као човека врлинска и богоугодна, способна за управљање епархијом, искусна и опитна у свему. И нареди митрополит да Теофила позову к њему, да би га поставио за епископа Аданске цркве. Али Теофило, добивши и прочитавши митрополитово писмо, не хте отићи к њему, упорно одбијајући да прими епископски чин. А сав клир и сви грађани силним молбама наваљиваху на њега, молећи га са сузама да им буде епископ, али ништа не успеше. Тада они поново упутише митрополиту молбу, да им Теофила постави за епископа, иако он не пристаје.

Митрополит, најзад, посла к Теофилу своје властно наређење, те он, и против своје воље, дође к митрополиту. Митрополит га с радошћу и љубављу прими, и хтеде да га одмах посвети за епископа. Но Теофил паде лицем на земљу пред ногама архијеревим, и са сузама га мољаше да не ставља на њега такво бреме, и вапијући говораше: Ја знам грехе своје, и нисам достојан епископског чина. — И пошто дуго лежаше тако крај архијеревих ногу, плачући и преклињући да га пусти слободна, архијереј му даде рок од три дана да добро размисли о свему, па да пристане примити епископски чин, и на тај начин не пренебрегне молбе толиких људи који усрдно желе да га имају за свога пастира.

После три дана митрополит поново призва Теофила и стаде га саветовати и молити да се прими епископског чина. При томе митрополит хваљаше чистоту његова живота и искуство у управљању, и говораше да је достојан таквога чина. Но Теофил опет паде пред ноге светитељу, и ронећи силне сузе вапијаше: Нисам достојан епископства!

Видећи да Теофил остаје несавитљив, и упорно одбија и молбе и наредбе, митрополит га најзад препусти његовој сопственој вољи. А за епископа постави другог човека, кога знађаше да је достојан, и посла га у Адану, поверивши му и Теофила, да он и надаље обавља дужност економа.

Пошто нови епископ проведе неко време на свом престолу, а Теофил обављаше своју дужност економа, неки непријатељски расположени људи, подстицани сатанском завишћу, стадоше опадати Теофила код епископа, тајно га клеветајући и оптужујући за многе недоличне ствари. Спочетка епископ не поклањаше ни пажње ни вере њиховим клеветама, видећи да је Теофил у сваком погледу добар и беспрекоран. Али, пошто они дуго време не престајаху клеветати из зависти, скоро сваки дан гадно оптужујући Теофила, епископ стаде мало по мало обраћати пажњу на њихове речи, саслушавати њихове клевете и поклањати им вере. И после извесног времена епископ учини ово: уклони Теофила са економске службе, да више ничим не управља ни у архијерејском дому ни у црквеној имовини, него да живи код своје куће тихо, одмарајући се од трудова. Дужност економа епископ повери другоме.

Ослободивши се житејских брига и вреве, Теофило стаде живети служећи Богу јединоме. Али, ненавидник рода људског ђаво, не могући гледати богоугодан и безбрижни живот Теофилов, наоружа се против њега свим својим лукавствима, па, га стаде смућивати и преко помисли и преко неких људи, говорећи му: Ето, епископ те је осрамотио, бацивши у заборав толике трудове твоје; он те је понизио, претпоставивши теби човека рђавог, неискусног, недостојног; он те је изложио на подсмех и поругу свима.

И стаде Теофил, спочетка по мало, обраћати пажњу на речи и помисли, подметане му од ђавола; а затим стаде све више и више и сам о томе размишљати и са пријатељима разговарати и жалити. Најзад га ђаволово лукавство доведе дотле, да он заборави на своје уобичајено уздање у Бога и поче изнемогавати од малодушности и неизмерне туге, и паде у очајање. Јер му је изгледало да му се сви подсмевају и ругају, и да га нико више не поштује. И он се поче стидети да излази из своје куће међу људе. Све то учини да се у срцу његовом разгоре неодољива жеља за пређашњом влашћу и управљањем црквеном имовином. И мишљаше о томе дан и ноћ, и смућиваше себе помислима, и премишљаше на који начин да поврати себи пређашње звање, да се непријатељи његови не би више радовали његовом унижењу.

Због такве његове жеље и небогоугодних мисли одступи од његова срца благодат Божја, без које он дође у крајње очајање и поче тражити помоћ у враџбинама и демонима. Он, који није хтео да се прими епископског чина, стаде сада чезнути за далеко мањом влашћу. Бог тако допусти зато што он беше пристао уз рђаве мисли и сатански савет.

У том граду живљаше неки Јеврејин, опак човек, чувен врачар, чаробњак и варалица. Он беше истински слуга ђаволов и многе одвођаше у погибао. К овоме, дакле, врачару упути се једне ноћи Тиофил и, дошавши његовој кући, стаде лупати на капију. Чувши лупање, врач изиђе да види ко лупа; и, угледавши Теофила, запрепасти се, јер га је познавао. Запрепашћен, врач замоли Теофила да уђе у кућу његову. Када Теофил уђе, врач га упита: Шта је разлог, господине мој, те си се по ноћи намучио да дођеш к мени бедном и недостојном? — У одговор на то, Теоф